Новости России, Сербии, новости со всего мира

Искуства великих светских компанија са клизним радним временом показују да је то  права ствар да се подигне продуктивност рада, кажу у Министарству за рад и запошљавање, социјална и борачка питања које је пре десетак дана увело овакав начин рада. На столу је предлог да и остала министарства ураде исто. Зоран Ђорђевић министар за рад и  запошљавање борачка и социјална питања каже да је циљ увођења  клизног радног врмена да запослени буду задовољнији.

   То је добра намера и добра страна овог предлога (није нов, на снази је од 2016. године) јер значи да ће запослени, уз одобрење послодавца или претпостављеног, моћи да стижу на посао у периоду од 7:00 до 8:30, зависно од стварних обавеза које морају да заврше а које се поклапају са почетком радног дана. Каже се даље, да свакодневне  потешкоће са раним доласком на посао имају родитељи који ујутро децу воде у вртић,  школу или код баке и деде и још треба да не закасне на посао. Клизно радно време могло би да користи и свима који дуго путују до посла, мада мислим да ова идеја не подлеже „клизности“ па ће радници нпр. из Младеновца и даље најкасније од пола  шест ујутро да „клизају“ на посао у Београд. У прилог клизног радног времена иде и  добра пракса да одређене државне службе и одсеци имају (продужено) радно време и до 18:00 да би радни народ стизао да заврши, за тај дан, неопходне послове. 

   Министарство за рад и запошљавање, борачка и социјална питања није компанија (или сам неупућен ?) којој учинак зависи од тога да ли су јој радници преморени стриктним „од-до“ шестодневном радном седмицом, уз по потреби прековременим и обавезним сменским радом за запослене у производним и услужним делатностима, па не може да буде репрезентативни „узорак за добру светску праксу“. Добро, неко мора да буде први. Добро, други ће да буду опет Министарства, државне и локалне управе, одсеци, институције.

   Превише „доброг“ за нешто недоречено...       

   Недоречено је за све који раде у делатностима којима није исплативо да мењају радно време јер губе на учинку и профиту (направите анкету и проверите), што је у потпуној  супротности са поменутом тврдњом из „добре светске праксе“ да клизно радно време повећава радни учинак. У киоцима, радњама, маркетима, фабрикама, угоститељству и трговини, једнако раде родитељи који имају децу и не видим шта њима може да значи могућност клизног доласка на посао, када они ту могућност немају. Да се не осете на губитку или „олакшавајућа околност“ за поменуте делатности може да буде што  послодавци могу да условљавају потенцијалне родитељке да ако остану у  благословеном стању остаће и без посла, чиме престаје потреба за клизним радним  временом због родитељских обавеза (леп пример како убијање у појам убија наталитет). „На срећу“ има још олакшавајућих околност, рецимо да је у Закон о раду, по изменама из 2014. године, убачен термин „уговорено радно време“ уместо „пуно радно време“, што значи да послодавац не крши закон када уведе шездесетосатну радну недељу. „На жалост“ Закон за сад не дозвољава да се ради више од шест дана по десет сати током седмице, иако уз „прерасподелу“ радног времена „на срећу“ ипак може да се ради сваки дан али по мање сати („на срећу“ и „на жалост“ не умем да користим; на срећу).

   Могућ закључак претходног разматрања је да не мора обавезно и баш свима да буде добро или макар боље, само због неке законске могућности. Истини за вољу, законодавац није предвидео обавезу да се клизно радно време уведе свуда, него тамо где је сврсисходно и где је могуће. Ако се уведе само где се не ради на норму ни на  зацртани дневни профит, значи да не може да се примени где ради већина запослених у Србији (ово је или демагогија или демократија).

   Зато изјава министра Ђорђевића да је намера увођења клизног радног времена „да  запослени буду задовољнији“ (јер наша срећа је његова) намеће, не нужно али  могуће, питање:  Да ли у државној служби ради више људи, него заједно у свим осталим делатностима па ће зато већина запослених у Србији да ужива привилегију клизног  почетка радног дана ? Питање, да ли изјава „да запослени буду задовољнији“ значи да постоје  запослени који су незадовољни, је реторичко и глупо питање, па га одбацујем..

   Не одбацујем могућност да клизно радно време уопште медијска трема, осим ако није намера да се упамти да ће „неко –нешто“ да учини „неком“ па ће тај да буде јако  задовољан. Занимљива допамин терапија која најбоље клизи уз песму: „Ово је земља  мојих снова...“.