Новости России, Сербии, новости со всего мира

Да ли социјални радници имају натпросечну емапатију према „случајевима“ ? Ко су  „случајеви“ ? У каквој су вези лепе и удобна здања Центара за социјални рад са стопом напуштене деце ? То и разне друге, сличне ствари не можете да сазнате у овом тексту, али зато ово може - Европа нам поново нешто уваљује. Опет смо нешто потписали...

   Неко се зато досетио да социјални радници треба да полажу психо тест (биће  законска обавеза) на коме ће да покажу меру емапатије довољну да раде са породицама које су у расулу или у тој намери, а све зарад деце. „Мера емпатије“ је овде симптоматична реч преузета из огласа којима се озбиљне фирме (јесу ли ?) све чешће  оглашавају кад траже раднике и наводе, цитирам. „Пожељна натпросечна заинтересованост за посао“. Само им натпросечност фали. Мислим на социјалне раднике не на несретнике који се јављају на овакве огласе, њима ништа не фали само „није све у реду са њима“.

   Онда се неко додатно досетио да социјални радници не треба да имају више од 30 предмета („случајева“) да би могли квалитетно да се посвете послу, а обзиром да имају просечно четири пута више, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић најављује запошљавање од 300 посто, или на једног запосленог биће три новозапослена социјална радника. Министар Ђорђевић, наравно, није ово обећао (а шта је онда обећао...), али је обећао (...аха) да ће будуће установе за бригу о деци са проблематичним родитељима да буду лепе и модерне и да ће баш такве да  буду, без изузетака од Београда до Медвеђе (Србија је још увек и преко Дунава и јужно од Медвеђе; барем по Уставу). Лепо, а запослени  ће и даље да имају 120 „случаја у поступку“ али зато ће да раде у лепо – модерним установама, наравно са положеним тестом емпатије (једва чекам да видим како изгледа сертификат) и деци ће да буде

боље ?!

   Нејасна је намера и начин како ће положен тест емпатије социјалних радника да помогне деци која су у проблему због проблематичних родитеља ? Чак и да се уведе  обавезан психо тест за ступање у брак и тест за намеравано родитељство, не видим како би то помогло. И не треба да помогне, довољно је да се наше законодавство усклади са „позитивном праксом“ евро законодавства, па макар ми наредних тридесет година  живели негативну праксу револуционарних помака у социјалној политици.  

   Ко није чуо за Пола Тајгера, сад ће да чује. Тајгер проучава компактибилност (на  српском – „како пасује“) карактера и каријере и даје одговор на питање: „Да ли сам изабрао прави позив у складу са мојим психолошким карактеристикама ?“ Ради се о  психо тесту. Ко може да замисли на шта би изашло ако би се тест обавезно применио на народне представнике. Против министра Ђорђевића немам ама баш ништа, није једини који не зна шта прича из наученог текста оног који не зна пише, али против ругања здравој памети имам.

   Није потребан никакав психо тест. Најбоље је да оставимо социјалне раднике да на миру раде, свој, тежак посао, а дечије родитеље да запослимо и (можда ?) платимо за тај рад, да не долазе у искушење да једни друге „поједу“ из немоћи, незадовољства и очајања. Деци не треба „натпросечна“ емпатија социјалних радника, ни лепе зграде- установе  за показивање, него љубав, брига и родитељска заштита. Само прво да заштитимо родитеље.

   Верујем да министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања зна то.