Новости России, Сербии, новости со всего мира

Ми који смо од мајмуна настали одрекли смо се творца и за праоца изабрали бесловесно биће, да би оправдали себе и да се не би покајали.

   Са гађењем сам гледао документарни, или пре исфорсирани ријалити о удружењу  утеривача дугова из Ирске, који о овоме говори. Са поносом.

   Моја тетка, стара жена, није мењала канал и гледала је, па констатовала – Ја ово не разумем. Ја сам констатовао да је неразумно да се тако нешто разуме, ма каква била неразумна намера онога који је такав филм направио. Филм је био о горилиној деци. О  удружењу бесловесних који савесно живе свој живот.

   То иде овако.

   Главни лик има теретану, која је и бокс клуб, где се окупљају „жестоки момци“,   како је неко некада кукавички назвао оболеле од гнева и насиља; и тај са теретаном је покровитељ и узор свима који ту долазе. Даље, прича он како они помажу свима из краја а и шире, јер се за њега и момке зна свуда; а помажу свима који „нису  ратници“; јер он за себе зна да је ратник; а и помажу свима који би да наплате дугове од дужника. Каже, да тако чине добро дело и врше правду, чиме даје смисао себи и послу утеривача дугова.    

   У филму се појављује лепеза ликова, детруктивних и не мање самодеструктивних јер они не само да бију људе, него и себе секу и повређују, а опет су сви они срећни  јер имају једни друге. Као снаша огледало. У идили заједништва, а у личним  причама које се једино разликују у степену самозаборава, главни лик се сакрива  иза приче – „такав је живот“ а онда мало храбрије дода - „ја сам тај који поставља правила“. Онда  други каже да је био злостављан од очуха као дете, а трећи ништа не прича него вреба сваку прилику да и пред камером, а на миг газде скочи и удари,  или да прискочи кад више њих бију једног. Свако од њих хоће себе да увери да има добар разлог зашто ради то што ради. Своди се на „живот је такав“ и „неко други је  одговоран што је тако како јесте“. Више пута се понавља самохипнотичка констатација да је тај кога бију, заслужио. Осим што воле да бију и морају да се самопотврђују да су дорасли животу, они и живе од тога. Били би они и џабе али је права ствар када их за то плате. Показују и како умеју да трпе а не морају, па себе  шрафцигером боду у јетру. Једни друге потврђују и једни другима су узор.

   У поретку горилине деце најјачи опстају, циљ оправдава средство и не постоји ништа слично савести.

   „Страх се страхом лечи“ – каже главни лик алфа мужјак и показује да у ствари тачно зна шта ради, и зато тврди да је савест само алиби за слабе, а за јаке важе само правила јачих, под условом да су они ти јачи.   

   Све ово важи као однос међу људима уопште, јер човек по слабости би да дорасте и доскочи страху, који је синоним за смрт, и што гори постаје све више се плаши, лаже и оправдава себе. Убио би да оправда себе. Посебно онда.

   Оправдање за  немање савести, недостатак покајања, за бесловесност немају, ни за себе ни за друге. Уместо тога имају алиби.

   То је алиби за горилину децу како је робове света и тела назвао свети владика  Николај.