Новости России, Сербии, новости со всего мира

Један амерички новинар је, у уводу свог интервјуа с Дејвидом Линчом, написао да је Линч типични представник америчког осећања света, осећања које је он назвао "ворхоловским" .

Ради се о томе да је америчка култура, с једне стране, развила, кроз рекламно-маркетиншку праксу, естетику површине, агресивно испољавање примарних својстава слике, односа линија и боја, сугестиван и надражујући распоред графичких елемената. Да је, науштрб дубине, развијала "дизајн" .

Док је, с друге стране, свет психолошких инхибиција у америчком друштву постајао све сложенији, "иконографија" је постајала све површнија. Америка никад није помирила простоту својих слика са сложеношћу унутрашњих светова људи који је настањују.

Енди Ворхол је геније који је ово, својим мученичким животом у духу, изразио. Посегао је за, наравно трагично, за поп-културним супститутом високе духовности, у којој се голубица са производа из самопослуге преселила на слику Тајне вечере. Посегао је за оним што је морало да га одведе у демонску пародију.

Код другог америчког генија, Дејвида Линча, дистанца је успостављена, поново.

Он преузима иконографију класичног холивудског филма и, уопште, "класичну" америчку културу, разгледница, матинеа, једно ликовно уобличавање на бази периода наивног полета, до раних 60-тих, из времена своје младости. Али ипак, тај Линчов свет, на површини наиван, под надирањем садржаја из подсвести почиње да се опире проповедном излагању, деформишу се слике и фабула, ствара се кошмарна стварност лавирината, елементарних духова, јефтине духовности, доплгентера, полу-креатура и мизенабимова...

Дејвид Линч коначно саопштава да је сурогат високе културе кроз поп-културно наслеђе немогућ. Саопштава нам, штавише, свесно или не, да је испод свих тих слика најобичнији Пакао.

За разлику од Америке, где су Слика и Суштина у сталном расцепу, у руској култури средишње место има Икона. А у иконофилском осећању света Лик у Суштина су у чврстој вези.

Зато у Русији транс-сексулални или транс-хуманистички експеримент може да се схвати само као светогрђе. Кад је појавност крајње банализована, онда се душевни садржај, одвојен од ње, тумачи као "флуидан" , а као такав и подложан модификацијама.

Кад је душевни садржај увезан са ликом, онда је душевни садржај назначен и увезан, преко лика, с духовним реалностима.

Зато, кад британски дипломата каже "оно што нас одваја од Путина јесу LGBT права" , он се не шали.

LGBT естетика, естетика "геј параде" , где су инхбиције похрањене најдубље могуће, а споља царује лепршавост, шаренило, баршунаста естетика - коначна је инстанца америчког, ворхоловског осећања света. Само, овог пута је то осећање лишено било какве мисије, потраге, уметничких или, чак, религијских задатака.

Овог пута демонска пародија одбија да се, мученички, позабави собом. Она постаје идеологизована, склона експанзији и маршира ка ономе што инстинктивно осећа као супротност, с којом је вредносна коегзистенција (и Уједињене нације могу да захвате само површину ствари) више није могућа.

У рату Русије и Америке, директно или не, ратују Икона и Лого.

Ворхол је пародија Рубљова. Рубљов је негација Ворхола. Али, и један и други више не могу да живе само као "општечовечанске" добро. Они су интериориоризовани и њихово наслеђе је претворено у акцију.

Оно тражи да се потврди, не више као низ артефаката, него као сетови вредности које опште са најдубљим бићем адепта.

Као безлична "флуидна" маса иза шарених, насмејанух маски или као човечанство загледано, као у свој савршени одраз, у Лик Бога Живог.

И ко ће победити?