Новости России, Сербии, новости со всего мира

Два поступка могу страшно да личе споља, али разлика између два шамара може да буде већа него између шамара и миловања.

Да је Истина нека лавирајућа „објективност" у миру, кад царују двосмислености живота и кад су ствари у колебању, још и може да прође.

Али, не изаберати страну у рату, кад се ствари изоштравају и разлика између Добра и Зла постаје јасно оцртана, потпуни је пораз животног принципа.

А интелектуализам погодује том поразу. Ту се мисли правдају или споре између себе, а не проверавају се на попришту.

Ево, на пример: разлика између реакција Украјинаца на руско бомбардовање, и нас на америчко, открива разлику између садржаја њиховог и нашег циља, али и руског тј. америчког.

Ми, док су нас бомбардовали, или смо клели Милошевића, или смо позивали на побуну унутар уједињеног света. Никако нисмо хтели да испаднемо нејаки у том сукобу.

Украјинци позивају уједињени свет против Русије, служећи се свакојаким диверзијама и пресудни циљ им је да од себе направе жртве. Иако се на њих сручује много мање мржње, него на нас, онда.

Уз то, спремни су својим властима да опросте све, па и одгајање нацизма. Против Путина, дозвољена је и нечовечност.

Поједини Американци, наклоњени истини, чуде се руском "ограничавању силе" и сад, кад се види да Руси неће од себе одвратити мржњу Украјинаца, ма колико штедели стамбене зграде и болнице, то чуђење добија на значају.

Тачно је да Американци, чак и добронамерни, већ одавно свикли на "протестантску етику" у интервенционизму својих влада, не разумеју ни културолошке, ни стратешке, ни провиденцијалне разлоге за руско оклевање.

Али, разумеју да одлагање победе у локалном рату може да изазове глобални. Онда ће се Руско "ограничавање силе" заборавити, као што се и сад ретко помиње.

Распредање о томе ко је крив за нпр. пожар у нуклеарној електрани постаће, у најбољем случају, ставка у алтернативно-историјској публицистици (ако тако нешто буде постојало) .

Иначе, мислим да та саботажа може да буде и корисна за Русе. С једне стране, показује им на шта су Украјинци спремни и суочава и саме Русе с могућим исходима оклевања, а с друге, Американци могу да се заплету у сопствени наратив и нагнају свој народ да помисли како су Руси довољно луди да иду до краја с буђењем пакленог огња. То би могло да натера Американце да ублаже реторику и тако, с обзиром на то да је једини од три фронта на којем добијају - пропагандни, почну да посрћу.

Јако је тешко сервирати, комформистичком мњењу, причу да је претња смртоносна и да јој се, истовремено, треба супротставити, без обзира на последице.

Посебно што је, до скоро, како је неко паметан приметио, барем половина тог мњења била третирана, онако како се сад третирају Руси. Третирана је, штавише, као руска агентура.

Бајден сад, чак и оне Американце, које је анти-трамповска медијска машинерија сатанизовала, покушава да поведе у свој велики обрачун с Путином.

Немогућа мисија. И још један доказ да Руси, у овом рату, могу да победе једино сами себе.

Нажалост, историја нас учи да није баш да томе нису склони.