Новости России, Сербии, новости со всего мира

Филм „Дара из Јасеновца“ , искусног српског (и холивудског режисера: Savior, Hard Cash) , Предрага Гаге Антонијевића, замишљен је као оруђе кохезијe, својеврстан знак јединства у сећању на страдање у Независној држави Хрватској, квинслишкој творевини под патронатом Трећег Рајха, у којој су Срби стављени ван закона заједно с припадницима „нижих раса“ – Јеврејима и Ромима, те доживели погром понајвише изражен у Јасеновцу, премало познатом систему логора за принуду и истребљење. Бројке о страдалим Србима на територији НДХ, зависно од извора, достижу и 800.000, а „креативност“ у злу и ништилачка острашћеност коју су показивале „усташе“, припадници предратне терористичке организације с политичким циљем „обнове“ етнички чисте хрватске државе (њихове јединице су и ватрено јуришале с немачким трупама на Стаљинград) , а чија је својеврна хунта чинила званичну власт у НДХ – постале су ноторне још за време рата, и изазивале су гађење не само међу непријатељима, већ и међу савезницима.   

Циљ филма је међутим, постигнут само делимично, и то код оних који су, већ унапред, гајили добру вољу да он буде постигнут, а то је део српског народа наклоњен традицији и националној самосвести, који је у филму тражио искључиво илустрацију за своје погледе на прошлост, а не и некакав трајнији споменик патњи сопственог народа или, пак, продубљивање знања о теми или емпатије према њој. Они, пак, с израженијим уметничким рафинманом и захтевима, критиковали су „плакатско-пропагандни“ приступ визуелизацији, недовољно избрушене мотиве, неуједначену глуму и нелогичан кастинг, некохерентан сценарио, као и карикатуралност у приказивању насиља, те превише редукције и изостављања детаља везаних за облике мучења и, генерално, организације логора и свеукупан историјски контекст и миље. Ове последње је то све водило ка закључку да Србима филм чини “медвеђу услугу“ , јер више сакрива него што открива, шаље погрешну слику о догађајима, те задуго затвара простор да се та тема обради на достојнији и на дуже стазе плодоносан начин.  

Друга страна, углавном укорењена у носталгији према заједничкој држави с Хрватима, била је против саме идеје да држава Србија субвенционише такве филмове и дистрибуира их по српским земљама (паралелно приказан у Републици Српској и Црној Гори, на одабраним станицама, пре биоскопске дистрибуције) , оптужујући врх власти за „ратнохушкачку“ културну политику, а смрт једне од музичких звезда бивше Југославије и својеврсног симбола жала за бившом Југославијом, у целом „региону“ који је она захватала  Ђорђа Балашевића - те концертни опроштај од њега у његовом родном Новом Саду, организован у исто време кад и премијера филма на телевизији – дао је читавој ствари карактер културног рата.

На крају, међу најгорљивијим противницима власти и њених „изолационистичких“ покушаја с филмом, појавила се и прича о плагијату. Наиме, сценаристкиња и драмска списатељица, изражено европејских назора, Биљана Србљановић, објавила је текст у којем открива детаље сценарија Арсена Диклића, некада својеврсног експерта за бављење темама из НДХ („Не окрећи се, сине“ итд.) под називом „Деца Козаре“ у којем се појављују мотиви, елементи приче, па чак и имена сличним онима из „Даре“ . Србљановићева у тексту тврди да, не само да сценарио за „Дару“ споран етички и правно, већ да је одузео шансу да филм по Диклићевом сценарију у планираној режији Лордана Зафрановића, алумнија прашког ФАМУ-а (и Хрвата по националности) , достојно обради тему деце страдале од усташа, чиме је вероватно сугерисала како та тема уопште није морала да има толико национални (с те стране се овај појам изједначава с „националистички“) предзнак, већ је све могло, будући да је Зафрановић, као и сви прашки ђаци, школовани о трошку СФРЈ, наставио да снима на целој територији бивше земље, помирљиве филмове прилагођене општем мњењу – да остане у оквирима „југосфере“ и традиција антифашистичке борбе, а све у жељи за послератним изједначавањем кривице свих народа Титове Југославије у име даљег суживота.

Целој тој локалној ујдурми претходила је бука везана за инострану рецепцију филма, што укључује и његову номинацију за "Оскара" . Испадању из "трке" претходио је текст у престижном "Варајетију" , про-израелског критичара Џеса Вајсберга, који је напао филм за ултра-националну агенду и "анти-католичку" пропаганду, што је изазвало поприличан шок у национално оријентисаној јавности у Србији, једно од многих, с обзиром на предубеђење о наклоњености Израелу српској ствари и заједничко страдалничко искуство два народа, које укључује Јасеновац и, шире, НДХ. Вајсбергу се, међутим, никако није свидело надовезивање "Даре" на дуговечни тренд "холокауст- филма" (Вајсбергов израз, употребљен у наслову текста) , упркос томе што се, према свим релевантним подацима, а који укључују и оне изнете у капиталној књизи Израелца Гидеона Грајфа, укључивање ликова јеврејског порекла у наратив филма, с обзиром на размере страдања српског народа, пре може да посматра као надовезивање холокауста на погром Срба.

Наравно, аутори филма су и лошу рекламу искористили као добру рекламу, што је у српском мњењу изазвало подозрење око почетних шанси да филм уопште буде укључен у трку за „Оскара“ , а и свести екипе о томе.

Било како било, уместо да послужи као средство кохезије, „Дара“ је, напротив, послужила као добар индикатор подељености српског друштва, али и указала куда би оно надаље могло да се креће, и ако та кохезија напокон буде остварена, и ако се, пак, тренд разградње и фрагментације, на општу несрећу, настави.