Новости России, Сербии, новости со всего мира

- Објасните нам следеће: РИСИ - да ли је то независна или државна институција? Да ли она има контакте са руководећом партијом?

  РИСИ је федерална, државна, буџетска научна установа чији је утемељитељ Председник Руске Федерације. Она се бави стварањем аналитичких радова, прегледа и материјала за Администрацију Председника Русије, Савета безбедности, Службе иностраних дела, Минобороны, тј. у основи за високе органе власти Руске Федерације. РИСИ специјално не припада нити једној партији, као што није ни аналитички центар само за Русију. Институт ради за државне органе, а пре свега за Администрацију Председника Руске Федерације. У Институту је 180 особа, а испоставе Института су од Калининграда до Владивостока. Једна од њих је у Казању, и то је Приволжски центар РИСИ. Сви наши сарадници годишње стварају на десетине радова, прегледа, анализирају материјал по различитим темама којим се баве. Како сам ја ангажован у овој филијали, бавим се ситуацијом у нашем региону и перспективом њеног даљег развоја.

  Колико су објактивне анализе РИСИ уколико он ,,постоји” захваљујући федералном буџету?

  Анализе које настају у РИСИ заиста су објективне. Оне нису изрежиране него пружају увид у реалну ситуацију у региону или простору којим се бавимо. РИСИ се не ограничава само проучавањем ситуације унутар државе. Наиме, Институт се бави проучавањем догађаја у државама које окружују Руску Федерацију и тиме помажемо руској власти да предузима потребне кораке. Ми немамо циљ ангажованости или да одређене догађаје окарактеришемо са знаком плуса или минуса. Наш задатак је изношење објективних информација. Све што сарадници РИСИ износе за јавност не прелази 5% од укупног броја информација које се архивирају у затворене документе. РИСИ се може упоредити са РЭНД корпорацијом (САД), тј. сличним аналитичким центром који се бави стварањем аналитике за Администрацију председника САД. Уверен сам да у свакој држави постоје слични центри или институти који се баве прикупљањем података за своје владе. Наравно, реч је о објективним информацијама. Руководство Института и његови сарадници могу имати своја политичка убеђења, али као правило је да сви имамо државне патриотске ставове. Наша политика рада јесте објективна оцена догађаја и усмереност ка ,,позитивној страни”. Управо у томе и јесте разлика између нашег и осталих научних института у којима њихови сарадници, бавећи се научним радом, испред себе не стављају као циљ да се превасходно искористи њихова практична страна. Искључиво административно истраживање без предлагања практичног решења религиозних и етничких проблема не даје жељене резултате.

   По Вашем мишљењу, какав је став државе према ситуацији у Поволжју?

   Потребно је напоменути да је то област ,,муслиманског света” - Турска, арапске државе као што су Саудијска Арабија и државе Персијског залива. У нешто мањем простору то је и Иран, док је утицај држава попут Индонезије или Малезије минималан и готово безначајан поготово у области економије. Упоредо са граничним државама Блиског истока, настојимо да имамамо исти однос према САД и Евросавезу. Утицај осталих држава као што су Кина или Индија готово је неприметан. Наравно, овде говоримо само о Поволжју. У Хабаровској области утицај Кине је огроман, док га, на пример, у Татарстану практично и нема. С друге стране, утицај арапских држава и Турске неупоредиво је већи. Као и САД и Европа, које пажљиво проучавају могућности оснажења споменутог утицаја. Током последњих година било је ситуација када су бивше совјетске републике такође тражиле могућност да утичу на друштвено-политичку ситуацију у Татарстану. Конкретно, реч је о Грузији и Азербеџану. Али, како је реч о појединачним случајевима, још је рано говорити о некаквој системазичности.

  Очевидно да се утицај Турске на ситуацију у вашем региону објашњава тиме што и у Татарстану и у Турској имамо процес оснажења ислама. Да ли се слажете са овом констатацијом?

   Свакако. Религијска блискост има велики значај, а такође је присутна и национална и етничка блискост. Зближавање је био природан процес после распада СССР-а. Историјски посматрано, контакти казанских Татара са Турском јесу реалност. После распада СССР-а ови односи попримају и политички карактер.

   Реците нам, како је текао процес исламизације Поволжја?

   Преци данашњих Татара који живе у Поволжју били су Бугари. У 7. веку на територију данашње Краснодарске области налазила се држава Велика Бугарска са Таногором као престоним градом. Хан Кубрат, управитељ Велике Бугарске, пред смрт захтевао је од своје тројице синова да се не раздвајају али, као што то обично бива, они нису послушали очев завет. Један од њих, хан Аспарух, одлази на простор уз Дунав, покорава помесно словенско живље и кроз неко време га асимилује. То је простор на коме настаје Бугарска коју данас познајемо на простору Балканског полуострва. На тај начин, помесна словенска област поприма етноним завојевача али, истовремено, и сами завојевачи потпадају под процес асимилације.

   Други део Бугара, на челу са Батбајем, наставља да живи на простору Северног Кавказа. Њихови потомци су Балкарци који и данас живе у Републици Кабардино-Балкарији.

   Трећи део споменутог народа одлази у пределе Средње Волге оснивајући тамо државу Волжска Бугарска. Данашњи поволжски Татари јесу директи потомци ових Бугара.

   Можемо рећи да између Бугара који живе на Балкану и оних који живе у Поволжју (мада се они данас називају Татарима), постоји директна историјска веза.

   У 9. веку, на простору Доњег Поволжја појављује се држава позната као Хазарски Каганат. За то време, реч је о великој држави у којој је официјелна религија био јудаизам. Њени најближи суседи – Кијевска Русија и Волжска Бугарска били су под снажним утицајем ове државе, тако да су и једни и други плаћали данак. Како би то избегли, управитељи Волжске Бугарске одлучују да ступе у дипломатски савез са старим непријатељем Хазарског Каганата, тј. са Багдадским Халифатом. Бугарски хан Алмуш одлучује да прихвати ислам, тада доминантну религију у Багдадском Халифату. Године 922. из Багдада долази посланство у Волжску Бугарску, конкретно у град Болгар, где се и обавља официјелно прихватање ислама. Од споменуте године па до данас, на простору Средњег Поволжја исповеда се ислам. Ово је Бугарима помогло да се ослободе зависности од Хазарског Каганата али, нагласимо, не и без помоћи руског кнеза Свјатослава који је покренуо поход на Каганат и поразио ту државу. Од тог времена Волжска Бугарска, као независна држава, јесте најсевернија муслиманска држава у свету. И до данашњег дана се сматра да су Татари, историјски посматрано, најсевернији муслимански народ.

   У 13. веку Волжска Бугарска постаје жртва западне експанзије Џингиз-Хана и његових синова. Током 1236. године, хан Батиј предузима поход на Европу. Том приликом напада Волжску Бугарску и уништава ову земљу. Године 1241., Батиј, сазнавши за смрт управитеља Велике Монголије, прекида свој европски поход и са војском се враћа у Монголију како би учествовао у избору новог хана. Не дошавши до Каракорума, сазнаје да је нови хан већ изабран. Тада одлучује да остане на простору уз Волгу пошто је та област свакако одговарала њиховом начину живота. Ту настаје држава Златна Орда, тј. ,,златна јурта”, име у чијој се основи налази пракса да се шатор владара покрива свилом боје злата. На тај начин, Волжска Бугарска потпада под власт татарско-монголских управитеља. Временом, народи који су живели на просторима Златне Орде почињу да се називају Татарима, а међу њима и волжски Бугари. У тренутку распада Златне Орде на неколико ханстава о тамошњим житељима већ се увелико говори као о Татарима. Наиме, у 14. веку настаје Казанско, Кримско, Астраханско и Сибирско ханство, а познато нам је да и данас постоје Татари који се географски сврставају по овим просторима. Сви они имају њима разумљив језик, а опет, као самостални народи, међусобно се разликују и немају међусобно јединство.

   У 16. веку, први руски цар Иван Четврти (Грозни) напада на Казањ и осваја Казањско Ханство. Од тада, па до данас, поволжски Татари налазе се у саставу руске државе. Као и Бугари који су добили име од завојевача који су их покорили, тако су и поволжски Татари добили савремени назив. У антрополошком смислу, поволжски Татари су типични европеиди и немају ништа заједничког са Монголима. Оно што оставља снажан утисак на туристе који Татаре доживљавају као Монголе и чему се увек чуде када посећују Казањ, јесте да око себе примећују европски народ.

   Реците нам одакле настаје татарско православље?

  Постоји народ који се назива Крјашени. Према једној верзији, коју махом износе Татари, Крјашени су Татари који прихватају православну веру након освајања Казањског Ханства од стране Ивана Грозног. Познато нам је да је Грозни спроводио политику христијанизације покорених народа. Резултат тога јесте да су и неки међу Татарима прихватили православље и да су наставили да исповедају ову веру и данас. Крјашени за себе сматрају да нису исти народ као Татари, тј. да су самостални. Ово објашњавају на следећи начин: као прво, сам назив Крјашен заправо је деформисани облик речи ,,крштени”, и да ово име нема апсолутно никакву основу у татарском језику јер они који су крштени, по језику Татара, називају се щукынган. Као друго, Крајшени наводе бројне примере да су још у време Волжске Бугарске живеле групе помесних житеља које су исповедале православну веру. Наглашавају да су из њих проистекли и поједини свети које признаје и Руска Православна Црква, као на пример, Аврамије Бугарски који је живео у Волжској Бугарској током 13. века. Према томе, Крјашени сматрају да је православна вера међу њима постојала и пре времена Ивана Грозног. Данас не постоји уједначено мишљење у вези са тим да ли су Крјашени самосталан народ или су конфесионална група унутар татарског народа. По мом мишљењу, Крјашени јесу самосталан народ пре свега због тога што сами Крјашени себе тако доживљавају, како у домену етничности, а још више у домену самосазнајности. Уколико човек, на пример, казује за себе да је Србин, то је заиста тако. Још снажнији пример из историје Балкана јесу Босанци. Данас житељи Србије не сматрају Босанце Србима мада оба народа имају заједничко происхођење. Наиме, Босанци су јавно прихватили ислам под утицајем Турака као освајача и, на основу тога Босанци данас покушавају да формирају самосталан народ. Таква ситуација је и са Крјашенима. Они су данас самосталан народ и не гледајући на то што говоре татарским језиком, он се ипак лексички издваја: у њиховом говору нема арапских позајмица, мало је персијских термина и приметно се разликује од језика Татара који су муслимани који је, нагласимо, препун термина у чијој је основи ислам. Данас у Татарстану има око 250 хиљада Крјашена и они се заиста боре да буду признати као самосталан народ. Потребно је нагласити да им се ово право ускраћује, поготово приликом пописа. На пример, током пописа из 2002. и 2010. године, Крјашенима у Татарстану дословно је забрањено да се изјашњавају као Крјашени и морали су себе да означе као ,,Татари”. Локалне власти су то објашњавале тиме да уколико се Крјашени буду изјаснили као самосталан народ, да ће се смањити број Татара, те да је због тога потребно овај народ сачувати као татарски. На тај начин, борба Крјашена за своју националну идентичност јесте један од проблема. Споменимо да се међу њима шири Православље. Данас у Татарстану има 26 крјашенских свештеника, али не служе сви на црквено-крјашенском језику (фактички татарском).

  У којој мери су Татари интегрисани у руско друштво? Да ли се данас Татари сматрају другим кореном националности Руске Федерације?

  Да, управо се тако може рећи. Татари живе на територији Русије од 16. века и ту чињеницу нико не оспорава, као ни то да су они коренити народ поготово што броју житеља у местима Руске Федерације долазе одмах после Руса. У Русији има 5, 5 милиона Татара што чини 3,8% од општег броја становника Руске Федерације. Сви Татари који живе у Русији говоре руским језиком што само по себи показује колико су они интегрисани у руско друштво. Осим што говоре руски, Татари стичу образовање као и све остале неционалности. Татари живе практично по читавој територији Русије иако је њихова историјска област Поволжје. Њихова национална култура значајно се развија у Татарстану. Овде је подржавана од стране локалних власти. У школама се учи татарски језик захваљујући чему се он заиста чува од заборава. У осталим регионима фактички нема националних школа. Због тога није реткост што је убрзан процес језичке асимилације и што млађа поколења већ не знају татарски језик. Споменимо да је много међунационалних (и међурелигијских) бракова између Руса и Татара. У Татарстану број тих бракова је око 30% што је практично незамисливо за друге државе где хришћани и муслимани не живе баш у најбољим односима.

  Како је познато, Владимир Иљич Лењин родом је из Поволжја. Како су се Татари понели према бољшевицима, револуцији и какво место су Татари имали у Совјетском Савезу?

   Владимир Иљич био је родом из Симбирска. Похађао је Казањски Универзитет. Иља, његов отац, имајући лично дворјанство имао је и власт у селу Какушкино, недалеко од Казања. Наравно да су постојали Татари-бољшевици, као што је било Руса-бољшевика, Јевреја-бољшевика... Како су сами бољшевици себе проглашавали за интернационалисте, ипак Татари-бољшевици подржавали су курс стварања аутономне татарске републике. То се чинило из разлога како би к себи привукли што је могуће већи број Татара јер су многи међу њима служили у царској армији у татарско-муслиманским војним формацијама. Бољшевицима је 1917. године било важно да створе војну подршку што је имало важну улогу током Грађанског рата. Када је Лењин и његов штаб прокламовао ,,Право нације на самоопредељење”, на страну бољшевика прелази приличан број Татара. Као пример може послужити адмирал Колчак под чијом командом је било мноштво Башкира (муслимански народ који је био у суседству са Татарима). Они су махом били у коњици, а познато је да је овај род војске тада био изузетно значајан. Када су Лењин и Стаљин (који је тада био комесар по питањима националности, фактички миситар који је опредељивао националну политику) обећали Башкирима стварање националне републике, практично је целокупна башкирска коњица прешла на страну бољшевика што је одлучило резултат сукоба са Колчаком, након чега је он био принуђен да се повуче према Сибиру. Потребно је рећи да су бољшевици испунили своје обећање јер током 1920. године настаје татарска, башкирска република (?), као и низ других националних република. После Грађанског рата развој националних култура ишао је следећим током: бољшевици су са једне стране подржавали национално (политика коренизације), постављајући на дужности особе из различитих народа (националних мањина) што је наравно доводило до тога да су руководства и била потпуно непрофесионална. Била је потребна само припадност одређеној националности и лојалност, а све остало било је потиснуто у други план. То је, као што знамо, довело до урушавања економије. У Совјетском Савезу Татари су били добро интегрисани у органе власти јер су од раније добро знали руски језик (то је и довело до данашње ситуације када нема ни једног Татарина који не зна руски). Током совјетске власти татарска национална култура је процветала. Татари због тога свакако требају бити захвални бољшевицима. Не обазирући се на то што су бољшевици били у сукобу са религијом, а самим тим и са исламом, управо захваљујући бољшевицима било је уведено бесплатно образовање и здравство од чега су сви имали користи, а самим тим и Татари чија се култура развијала захваљујући подршци совјетске власти.

  Шта се дешавало са Татарстаном након распада Совјетског савеза?

  Како смо видели, бољшевици су, стварајући националне републике поставили темпирану бомбу. Након 74 године она је активирана и почео је процес сепаратизма који је прво захватио Прибалтик, Украјину, Белорусију, Закавказје, Централну Азију, да би потом прешао на аутономије. Тај процес догодио се и овде, у Татарстану и Башкортостану. Идеја да се иступи из Совјетског Савеза захватила је Татарску АССР, не обазирући се на то што се република, као енклава, територијално налазила РСФСР. Није баш најјасније како је то требало да се оствари у пракси. Постоје примери када се независна држава налази у саставу друге. На пример, Свазиленд у Јужно Афричкој Републици. У време настанка споменуте идеје мислило се да је такво што могуће учинити и са Татарском АССР. Како је Татарстан богат нафтом, претпоставило се да ће због тога постати богат попут Кувајта. Ове сепаратистичке тенденције започињу 1988. године. Било их је тада по читавом СССР-у и у тренутку његовог распада 1991. године у Татарстану се говорило о томе да нам је чак могуће остварити независност и суверенитет. Ово је било актуелно тим пре што је Јељцин сменио Горбачова и подржавао кретања ка суверенитету. Током 1992. године Татарстан је прошао кроз референдум на коме је било питање: ,,Да ли сте сагласни да Татарстан као суверена држава буде асоцирана са Русијом?” Другим речима, Татарстан се не налази у Русији, него у некаквом савезу са њом. Локалне власти, фалсификовавши резултате референдума, учиниле су да тобож 60% житеља гласа ,,За”, тј. да је Татарстан суверена држава. Ово се искористило као својеврсна демонстрација пред федералном влашћу и прилика да се покаже како је народ за независност, за суверенитет. Тадашњи председник Татарстана – Минтимер Шајмев, ипак тражи начин да се договори са Москвом и Јељцином. Штавише, тада долази до заоштравања односа са Чеченијом. Између Грозног и Москве настају сукоби. Шајмев, видевши то, закључује договор са Јељцином о разграничењу пуномоћја. Настаје сфера одговорности регионалне власти и сфера пуномоћности федералне власти. На пример, Татарстан не може да има своју армију, валуту. То је у Казању и прихваћено. Са друге стране, у Татарстану је приметна независност, а поготово она економска. Борис Јељцин је то прихватио кроз договор из 1994. године. Потребно је рећи да су закључци овог договора значајно бољи корак него ли онај на који се одлучио тадашњи председник Чеченије, Џохар Дудајев, који је одлучио да објави независност и што је на крају довело до војних дејстава и страдања. Први чеченски рат од 1994. до 1996. био је пораз Русије. То се пројављује и кроз закључке Хасавјуртовског споразума којим је Чеченија фактички призната као независна држава, а при томе се формално налазила у саставу Руске Федерације. Чеченска република је могла имати своју армију, а перспектива те државе и није била тако лоша. Три године касније настаје други чеченски рат у коме су исламски фундаметалисти одлучили да заузму Дагестан и да прогласе ,,независност” и исламску државу.

   Татарстан, закључивши договор са Москвом, деведесетих година у многом постаје независна држава. На пример, председник Шајмев је у иностранству прихваћен на највишем нивоу. Тешко је предпоставити да би губернатор неке области Русије био примљен од стране председника Турске, Египта, краља Саудијске Арабије или да губернатор неке провинције у Турској на исти начин буде примљен од стране Путина. Истина је да су Минтимера Шајмева многобројне прве личности исламског света примили на највишем државном нивоу као независног управитеља.

  Како је Москва реаговала на то?

  Током деведесетих, у време Јељцина, она је практично само то посматрала. Са доласком Владимира Путина на власт ситуација почиње да се мења. Започело је са устројењем вертикале власти. Путин је одлучио да се започне са решавањем сложеног проблема, тј. питања Чеченије. Био је спроведен други чеченски рат кога, нагласимо, није започела Русија. Руска армија реагује на покушај да се Дагестан освоји од стране исламиста.

   Оснажење вертикале власти наставило се тиме што су регионални закони почели да се доводе у сагласност са федералним законима, као и регионалне конституције. Овај процес био је дуготрајан и у Татарстану је трајао десет година. То је било у вези са Минтимером Шајмевом који се борио за остатке суверенитета. Почетком 2011. године, Шајмева фактички смењују са дужности председника Татарстана и за новог председника постављају некадашњег премијера Рустама Минихамова који се на тој функцији налази и данас.

   Рекли сте да су резултати референдума били фалсификовани. Каква је била реална слика током 1992. године и колико је заиста процената становника било за суверенитет Татарстана?

   Данас је практично немогуће о томе говорити са прецизношћу. Тада није било Интернета и, за разлику од данас, мало тога од махинација је конкретно забележено. У основи, бирачима су бранили да долазе на изборна места. Поготово су бранили радницима државних институција који су тада били већина. Исто се догађало и по селима. Од оних којима је допуштено да дођу на гласање, њих 60% гласало је ,,За”. Немогуће је објаснити колико је то гласање заиста било искрено. Ова ситуација била је попут оних избора у СССР-у када су формално сви гласали за једног кандидата. Таква схема фалсификата употребљена је и у Татарстану, поготово када је реч о споменутим радницима.

   Слушао сам о томе да је током деведесетих постојао пројекат да татарски језик прихвати латинично писмо, али да ово није реализовано. Можете ли нам нешто рећи о овоме?

  У току хиљаду година, све до 1927. године, Татари као писмо употребљавају арапски алфавит (до прихватања ислама они имају писмо сачињено од руна). 1927. године прихваћено је решење у вези са тиме да латиница постане званично писмо. Потребно је рећи да су многи народи тада прелазили на ово писмо (чак је постојао и пројекат да руски језик прихвати латиницу. Заговорник ове идеје био је Лунчарски – прим. В. С.). Бољшевици су се надали остварењу идеје о светској револуцији и да је стога било потребно учинити одређене кораке и на овом пољу. Познато нам је да се у већини држава света користи латинично писмо и да је то био начин да се не прекида културна веза са европским народима. Ипак, дванаест година касније, тј. током 1939. године, Стаљин одлучује да сви народи СССР (осим Грузина, Јермена, Јевреја и Немаца у Поволжју) користе ћирилично писмо. Од тада, па до данас, Татари употребљавају ово писмо.

   После распада СССР-а татарска дијаспора, која већином живи у Турској, позива на прихватање латинице. Током деведесетих Азербејџан је прешао на ово писмо, а 1997. године и Узбекистан. Претпостављало се да ће и Татарстан кренути истим путем, а позив од стране дијаспоре бивао је све гласнији. Свесветски Конгрес Татара (оваква друштвена организација постоји у Татарској републици и обједињује сву татарску дијаспору), на свом заседању током 1997. године прихвата решење о преласку на латинично писмо. Како Русија није могла да контролише овај процес у Татарстану, идеја је у почетку била распрострањена и прихваћена од стране регионалне власти. Фактички, то је значило удаљавање од руске културе и Русије. О томе се јавно није говорило, али се то свакако подразумевало. Ипак, од 1939. године, током шездесет година, татарска култура се успешно развијала на ћириличном писму. Није само једна, него неколико генерација оних који умеју да читају и пишу само ћирилицу и сасвим је природно што је покушај преласка на латиницу створио огромне проблеме у друштву. Дословно се начинио процеп између генерација. Уосталом, сам процес промене писма је дуговремен и зашто га чинити? Да ли због тога, како нам поједини говоре, да би лакше могли поимати Интернет? Али, извините, Арапи, Јевреји, Јапанци или Кинези не прелазе на латиницу, а то их свакако не спутава да помно прате дешавања у свету. Нагласимо и то да се по школама данас учи енглески језик и на тај начин информације са Интернета су доступне и нема потребе да их преиначујемо у латинично писмо. Како се овај проблем није стишавао, Државна Дума Руске Федерације донела је решење да сви народи који живе у Руској Федерацији користе ћирилицу. Код татарских сепаратиста, који су желели да се и на овај начин приближе Турској, ово је изазвало немире. Ипак, познато је да се проблеми стварају у малим стварима. Данас је то писмо, а сутра нешто веће... Ипак, било како било, идеја преласка на латиницу једноставно није прошла.

  У управи премијера Путина била су два представника који су пореклом Татари. Колико су Татари интегрисани у вишим нивоима власти?

  У праву сте. Ја лично имам интересантан став. Наиме, на Западу воле Бориса Јељцина. Њега сматрају иконом демократије и либерализма. Али, током његове владавине Татара није било у управи. Са доласком ,,крвавог диктатора и тиранина Путина”, Татари заузимају места министара. Министарством Унутрашњих послова руководи Татарин. Председник Централне Банке Руске Федерације руководи Татарка. Чини нам се да у управи ,,ауторитарног” владара Татари пролазе боље и да се једноставније интегришу у централне органе власти. Мислим да тако и треба да буде у једној великој и много националној држави. То је неизбежан процес. У време демократе Јељцина ничега сличног није било. Додајмо да је на Евровидению у том граду Русију представљала Татарка, управо у време ,,крвавог диктатора и уништитеља слободе” Путина.

   Мноштво Татара је у федералним структурама, култури, спорту, органима управе. Све то у време Путина.

   Да ли федерални центар инвестира новац у Татарстан? Или, да ли република тражи иностране инвеститоре јер Москва не обраћа пажњу на економске интересе Казања?

   У Татарстану, током власти Путина, устројен је уникални модел обезбеђивања озбиљних инвестиција из федералног центра. Ово се, пре свега чини ради спровођења различитих културних дешавања. На пример, током 2005. године прослављена је хиљадугодишњица Казања. Као чудо се може окарактеристаи да су помесни археолози откопали монету уз помоћу које су могли датирати годину оснивања града. Данас можда нема значај да ли је Казањ постојао пре 1000 година или није. Јубилеј Казања био је значајан догађај у Федерацији поводом кога је затражена материјална помоћ из Москве. Изграђени су мостови, метро, град је приметно украшен... То је учињено новцем из Москве.

   2013. године у Казању ће бити одржана Универзијада, догађај који је по значају непосредно после Олимпијских игара. Разумљиво да ће и за тај догађај средства бити додељена из федералног центра јер потребно је изградити стадионе, базене, хотеле, спортске центре, дворане за спортове...

  За 2018. годину у плану је да се у Казању одржи Светски шампионат у фудбалу и још много тога... Огроман стадион, инфраструктура, добри путеви, аеродром и т.д и т.д. Уколико Северни Кавказ добије новац као дотацију региону, Татарстан ће обезбедити новац за значајне догађаје федералног и светског значаја.

  Стиче се утисак да Татарстан нема потребе да себе доживљава да је ,,под тешким притиском Москве”.

  Свакако да није! Такви ставови су продукт сепаратиста јер они радо говоре о уништавању татарске културе. Како сам већ рекао, Татари постају министри и налазе се на челу Централне банке. Реалност је заиста другачија.

  Недавно је на једној српској телевизији подробно изложен догађај у вези са покушајем ликвидације главног муфтије Татарстана. Да ли је то типична ситуација? Да ли је татарско свештенство заиста у таквом положају? Шта је разлог овоме и који је циљ свега?

   После распада СССР-а у Русији су све стране започеле процес религиозног препорода. Престао је прогон религије на државном нивоу и започео је процес обнове порушених храмова и изградња нових. У Татарстану исто се догађа са исламом. Човек се слободно може молити, започета је изградња нових џамија и обнављање старих. У овом значајно помажу Саудијска Арабија и Турска. Они су своје проповеднике послали у Татарстан, али они су започели са ширењем своје верзије ислама – вехабизмом. Реч је о радикалној идеологији која подразумева неопходност постојања константног рата са свима који не подржавају ислам или са онима који не подржавају вехабијску верзију ислама. То даје могућност рата вехабиста и са самим муслиманима невехабитима. Пример тога јесу догађаји у Сирији где муслимани ратују једни против других. Ми треба да схватимо да вехабити нападају на закониту власт у Сирији. Према томе, вехабити из Саудијске Арабије почињу да позивају младе Татаре који су имали жељу да се школују, а истовремено започињу да граде своје медресе као исламске религиозне школе. Као први знак тога у ком правцу ствари теку и да су се у многоме отеле контроли јесте догађај из 1999. године током другог рата у Чеченији и ученицима медресе Јолдис у Набережним Челнам (други град по величини у Татарстану). Медреса је устројена од стране Арапа и у њој су предавали арапски проповедници што је потакло многе ученике да ступе на страну Чечена и постану терористи. Локалне власти су схватиле да је реч о опасном процесу, да се међу нама стварају радикали и да су терористи реалност Татарстана, поготово након напада на гасовод Уренгој-Ужгород и наношења значајне штете Руској Федерацији. Недуго потом уследио је захтев да Арапи напусте територију Татарстана што су они и учинили. Са друге стране, поједини Татари одлазе у Саудијску Арабију и тамо се школују. По повратку у Татарстан, то су вехабити са дипломама исламских универзитета који постају имами.

   Вехабизам је идеологија унутар ислама која подразумева постојани сукоб са немуслиманима. У Татарстану Татари и Руси живе мирно једни уз друге и то је оно што смета вехабистима. Од 2010. године постало је јасно да се ситуација не развија у том правцу. Када се у једној од шума на простору Татарстана појавила банда исламиста који су са оружјем у рукама објавили џихад попут Доку Умарова на Северном Кавказу, проблем је почео да се заоштрава. Полиција и Федерална Служба Безбедности неутралисали су споменуту банду. Разлог појаве терориста у Татарстану било је приближавање локалне власти к Саудијској Арабији где су, како сам напоменуо, на највишем ниво примили Шајмијева. И он је сматрао да се у Татарстан могу пустити арапски проповедници ради приближавања са муслиманским светом, али то је заправо довело до тога да је дуже време муфтија у Татарстану био Гусман Искхаков. Он се зближио са Минтимером Шајмевим и током тринаест година постаје најважнији муслиман у Татарстану. Када се током 2010. године појавила споменута група терориста, он уместо да их осуди, почиње да их штити и да их оправдава. Након тога, власт је решила да га уклони са места главног муфтије. Уместо њега назначен је нови муфтија – Илдус Фајзов, одлучни противник вехабизма. Он и започиње борбу са њима кроз смењивање свих имама – вехабита и замењујући их новим свештеницима који су заговорници традиционалног ислама и мирног суживота са другим религијама, а међу њима и са хришћанима. То је ислам који је лојалан руској држави. Вехабитима то није ишло у прилог и они устају против Илдуса Фајзова. 19. јула 2012. године извршен је атентат на њега, али муфтија, иако рањен, успева да преживи. Недуго потом убијен је у сопственој кући. Након тога на Интернету појављује се обраћање амира муџахедина Татарстана који изјављује да он сву одговорност преузима на себе. Такође је објавио џихад Русији и борбу за стварање халифата на територији Поволжја. Постало је јасно да је тероризам ступио на тло централне Русије.

   Упоредо са терористичким активностима, на политичку арену ступа партија исламског ослобођења ,,Хизб ут-Тахрир”, која започиње са организовањем митинга у центру Казања са циљем давања подршке стварању халифата и сиријским ратницима. Штавише, у Сирију одлазе Татари-вехабити како би се борили на страни сиријске ,,Слободне армије”, тј. против Башара Асада.

   Против муфтије који је страдао као жртва терориста у штампи је покренута кампања. Прозивали су га на разне начине, а истовремено наглашавали су да су вехабити заправо ортодоксни муслимани и да је свака борба против њих погрешна. По таквим наводима, однос који је заузео муфтија према вехабитима била је његова грешка и због тога је страдао. Регионалне власти тада се окрећу ка турском ставу у овом проблему и било је предложено да се изврши смена муфтије, тј. да се на ово место постави муфтија који је орјентисан протурски. У априлу је био избор за новог муфтију. Изабран је веома млад имам Камил Самигулин који је образовање стекао у Турској.

   Илдус Фајзов је био противник страног утицаја, било оног који долази из Турске, а исто и оног који долази из Саудијске Арабије. Ипак, регионалне власти у Татарстану одлучују се за турску струју у исламу. Познајем Камил Симигулина који је постао муфтија 17. априла. Мислим да је он свестан чињенице где живи и да неће потстицати међуконфесионалну нетрпељивост. Татарстан није Турска. Али, како ће заправо бити, показаће време. Ипак, потези који су до сада обављени дају наду. Могуће да је разлог томе и чињеница да се приближава одржавање Универзијаде. Локална власт се плаши да вехабити не организују терористички напад током одржавања ове манифестације и свакако да су одлучни у томе да се пронађе компромис са вехабитима. Моје мишљење је да ово није правилно решење. Универзијада је, у очима вехабита, одлична прилика да ступе у акцију и да на тај начин озбиљно уздрмају имиџ организовања овог значајног догађаја, те да покажу немоћ власти да им се супростави. Такође, није нам баш најјасније како ће се ситуација развијати у перспективи. Чињеница да се власт тако лако одрекла једног муфтије и да је он замењен другим ипак нас приморава да се замислимо.

   Да ли на садашњу политику Татарстана има некадашњи председник Минтимер Шајмев?

  Шајмев је био на власти од 1989. до јануара 2011. године када је Путин, преко Медведева, објавио његову смену. Шајмев тада чини политички маневар јер да не би био уклоњен с власти, прихвата се дужности ,,државног саветника Републике Татарстан”. Слична дужност не постоји нити у једном региону Руске Федерације. Чак по локалном законодавству, он је други човек у републици. Обично је пракса да је други човек премијер-министар, док код нас, у Татарстану, први човек је председник, други – државни саветник, трећи – премијер – министар. У закону о Државном саветнику прописано је да га нико не може навести на оставку. Очевидно да Шајмев намерава да на овом положају остане до краја живота јер њему је данас 76 година.

  Утицај Шајмева на Татарстан је присутан. У основи, он се бави устројавањем два религиозна центра: православног – на острву Свијажск и муслиманског – у Булгару (некадашња престоница Волжске Бугарске у којој су Татари прихватили ислам). Поред овога, значајан је и утицај његових сарадника и рођака. Једноставније речено, утицај Шајмијева у Татарстану је значајан. Многи сматрају да се курс Минтимера Шајмева наставља и да је садашњи председник Минимахов најбољи показатељ тога. Дужност државног саветника упоредио бих са дужношћу ајатола у Ирану али из световног угла. Ова тужност у многоме је слична дужности Ден Сијаопина после његове оставке, када он наставља да буде духовним лидером и да реално утиче на политику Кине.

  У којој мери је вехабизам распрострањен међу Татарима? Да ли вехабизам у Татарстану исповедају и други исламски народи који овде живе?

  У Татарстану живи два милиона Татара од којих су око 3000 вехабити. Али, проценат вехабита не значи ништа јер иако их може бити мање од 1%, они и саље представљају огроман проблем.

  Значи ли то да вехабите не подржава већина становништва?

  Свакако. Вехабити су у основи орјентисани само на подршку из Саудијске Арабије.

   Да ли власт овај процес држи под контролом? Познато нам је да је Управа Федералне Службе Безбедности у Набережних Челнах прошле године објавила саопштење да они надзиру све Татаре који су се вратили из Сирије?

  То је потпуно тачно. Реч је о томе да данас у Сирији ратује око две стотине особа из Русије. Махом су то руски муслимани-хевабити у редовима ,,Сиријске Слободне армије” која ратује против Башара Асада. У споменутом броју људи има и Татара. Део њих, преко Турске, периодично се враћа кући како би се одморили или исцелили ране. Они не скривају да ће после Сирије ратовати по Русији. Ове особе су у Сирији стекле војничко искуство и искуство потребно за обављање диверзија. Да ли су нам потребне такве особе у друштву?

  Какве методе су потребне да би се сузбио радикализам у Татарстану? По мом мишљењу, на татарску ,,Златну Орду” Руси могу одговорити са акцијом ,,Иван Грозни”.

  (Раис, кроз осмех, одговара:)

  Интересантно је да ово Русима не пада на памет. Иако су то махом глупости, ипак их не треба олако схватити.

  Слажем се да је то глупост јер радикализам с једне стране свахда ствара радикализам на другој страни.

  Наравно. Чињеница је да се у Татарстану појавила организација под именом ,,Златна Орда” са циљем да се обнови истоимена држава. Они се не боре за независност Татарстана у његовим данашњим границама, него да се обнови Златна Орда у њеном средњовековном обиму. Реч је о малобројној организацији, али њена појава говори нам о неактивности власти у републици на такве провокације. Сетимо се само сличних примера из Прибалтика.

  Да ли је председник Татарстана спреман да се обрачуна са вехабистима? Има ли он могућности да то учини?

  То није нешто што се тиче само председника. Међу вехабистима постоји тзв. вехабистички лоби унутар чиновничког апарата. Наиме, неки чиновници реално подржавају вехабисте и залажу се за устројење Татарстанског Халифата. Када председник жели снажно решење проблема вехабита дешава се да се сусреће са опструкцијом од стране споменутих чиновника који обично напомињу да би се таквим акцијама покварио стечени имиџ Татарстана, да вехабисти баш и нису толико лоши, да ће подршка вехабијама донети одговарајућу материјалну корист из Саудијске Арабије... Све то одлаже проблем решавања вехабиста и они несметано настављају да остварују своје идеје.

  То је свакако изазвало одређене проблеме у Казању?

  Да, то је било шоканстно сазнање! До сада се у Казању нису догађале такве ситуације, поготово од момента када су терористи преко Интернета почели да износе своје ставове и дају тзв. фетве.

     Како је Москва реаговала на то? Да ли је она препустила локалној власти да се самостално избори са тим питањем? Да ли је, по Вашем мишљењу, уопште могуће решење проблема без учешћа федералног центра?

     Сматрам да се без федералне власти ситуација не може решити. Москва понекад демонстрира некакву непојмљиву пасивност. Почела су поређења: два – три атентата у Татарстану наспрам два – три атентата сваке недеље у дагестану. Код вас у Татарстану проблем је тек у повоју, док је у Дагестану проблем већ озбиљно велики. На тај начин пажња се усмерава ка Северном Кавказу. То је неопростива грешка. Уколико се тако настави, убрзо ће Поволжје постати попут Северног Кавказа.

   Раис, пуно Вам хвала на овим исцрпним одговорима

Интервју је објављен 2013. на сајту „Фонд Слободн Јовановић“