Новости России, Сербии, новости со всего мира

Недавни догађаји широм Космета који су подигли српски народ украј искушењима препуњене 2022. године побудили су ми сећања и успомене које носим на својих осам месеци проведених на Космету 2008. године као студентски активиста. Успомене носе и запажања и утиске, којих никако да се отарасим, али који такође никако да избледе из стварности српског живља на Космету за сво ово време. Можда је ово што ћу испричати и лично и субјективно, али на крају крајева, „лично је ако си лице, а субјективно је ако си субјект“.

На Космет сам стигао већ 22. фебруара 2008., дан после проглашења тзв. независности тзв. Косова, са намером да ту останем и будем део догађаја који су се развијали у нешто што нам је свима личило на национално ослобођење. Био сам, као и већина огорчених Срба тог 21. фебруара 2008. на митингу „Косово је Србија“ у Београду. Иако сам посећивао многе протесте до тада, на тако величанственом скупу нисам био. На скупу који је одисао накупљеном енергијом, свенародном жудњом за правдом,, као и гневом због изневерених очекивања од Европе, која нам је поново показала своје лице и своје праве намере. Као што се и очекивало, ондашњи председник Србије, Тадић је, покушавајући да имитира Милоша Великог, побегао у Румунију, знајући да би својом појавом на таквом скупу изазвао звиждуке, осуду и још већу јарост свих присутних, јер то је био дан краха његове косметске политике.

Одмах после великог свенародног митинга у Београду, када се гнев једне ојађене нације сурвао на, итекако вину, америчку амбасаду, већ сутрадан сам се упутио аутом ка Јарињу. Тамо је већ било гунгуле сличне оној од 17. децембра прошле године, само што народ, који је био сачињен махом од студената из целе Србије, нису спутавали несрећни припадници МУП-а Србије, већ француски припадници КФОР-а. Нису дозвољавали аутобусима са студентима да уђу на простор Космета па се мања група студената Универзитета у Крагујевцу пешице, на јуриш, пробила кроз административни пункт и наставила ка Косовској Митровици пешке. У општем метежу њиховог штурма на Јариње, провукао сам се и ја, са још пар возача, својом ладом нивом. Одмах после нас, Французи су преко прелаза развукли жилет-жицу и друге запреке и тако зауставили масовни упад српских студената-родољуба на Космет.

Патроле КФОР-а су успут покушавале да зауставе и легитимишу студенте који су се пробили, али безуспешно... они су храбро пролазили поред наоружаних војника с пушкама на готовс као да они не постоје... Као да једва чекају да КФОР на некога од њих припуца и тиме да изговор Војсци Србије да упадне и заштити српски народ. Успут, на узвишицама и гребенима поред магистралног пута који је вијугао уз Ибар, стајали су „хамери“ из америчког контингента КФОР-а, са запетим митраљезима калибра .50. И они су знали шта покушавају храбри српски студенти – да изазову рат за ослобођење!

Док су КФОР-ови хеликоптери парали небо над севером Космета уздуж и попреко, покушавајући да прате развој догађаја, Митровчани су послали пар старих аутобуса у сусрет ђацима крагујевачким и пребацили их у срце догађања – на плато испред Приштинског универзитета, који је још тада био измештен у северну Косовску Митровицу. Тамо се већ окупило више стотина наших студената из Митровице и дочек одважних Крагујевчана био је величанствен, инспиративан и охрабрујући за све присутне. Свако је носио по неки национални или војни комад одеће или заставу: беретке, шајкаче, маскирне панталоне или прслуке, студентске транспаренте који вриште да неће бити предаје и да ћемо се тек борити. Одатле смо сви кренули у протестну шетњу кроз квартове северне Косовске Митровице, до платоа поред чувеног моста који симболизује, не повезивање два народа на две обале Ибра, већ њихову поделу и нетрпељивост. На мосту су већ тада биле сваковрсне противпешадијске запреке, са митраљеским гнездима КФОР-а са друге стране реке, која су помно пратила сваки покрет узавреле студентске масе. Та енергија, веровали смо, никада неће спласнути. А дуго је и трајала.

Један по један, виђенији студенти и одважни професори држали су запаљиве говоре, позивали на будност, на окупљање, на бројност, на борбеност и на ослобођење! Нико се није обазирао на Београд и на то што се тамо сад збива: на психолошку операцију глобалистичких медијских испостава под називом „Косово за патике“, на смушеност, збуњеност и апологију недораслих Коштуничиних интелектуалних кадрова новонасталој ситуацији, на извињавање и посипање пепелом због спаљене америчке амбасаде и на калкулације политичких кружока из „круга двојке“. Ми смо дошли на Космет да се боримо и ту ћемо остати док не завршимо посао! Доћи ће нас све више, цела Србија ће се пробудити и доћи, а онда ће за народом морати да дођу и љигави политичари, не би ли сачували мало образа и шанси да још неко време уживају стражњицама у фотељама...

Веровали смо, али Београд је нешто друго хтео. За Београд, а и један део Београђана, ми смо отишли далеко, с оне стране краја света, у Мордор, у земљу која је ван граница њихове перцепције и интересовања, ван било каквих, а понајмање духовних потреба и ван могућности да им се та отуђена земља и њене неисписане границе икада приближе ширећи се са југа Србије до обронака Авале – под Београд.

Тек када се скуп завршио, имали смо да прошетамо појединачно или у групицама северним делом Косовске Митровице. Тамо као да је време стало још `99. Град је препуњен киосцима брзе хране и киосцима-бутицима, тротоари уски и пренатрпани паркираним аутомобилима, пробијаш се кроз бензински дим малених електро-агрегата, који су паљени на курблу у различитим деловима града, како-када и како-где је нестајала струја. Воде и струје истовремено је јако ретко бивало, било где да одете. Власти с друге стране реке су обожавале да на овај начин кажњавају Србе. Тек тада приметисмо да је тога дана у северном делу, од КФОР-оваца било присутно само неколицина брадатих Шпанаца и пар дежмекастих Грка, војника из земаља које неће признати лажну државу. Упадљив је био и велики број кафића и клубова за младе, што је и логично, јер је у то време бар половина популације била студентска, не само са простора Космета, већ и из остатка централне Србије. Викенд-ратници се упутише превозом ка северу, кућама, а ми најупорнији решисмо да се не враћамо. Набавили смо по киосцима заставе и патриотске нашивке и амблеме за јакне и сместили се у студентским домовима или становима у Солитерима, решени да ту, до даљњег останемо. Атмосфера која је у то време владала градом била је налик оној коју је Орвел описао у Барселони, друге половине тридесетих година прошлог века – борбени и слободарски дух и огромна фокусирана енергија младих људи који нису спремни да одступе пред Неправдом.

Већ наредног дана, мени на понос, први аутобус подршке протесту са студентима из средње Србије стигао је баш из мог града, из Више Техничке Машинске Школе из Трстеника. После њих, уследили су и многи други. Оно што смо већ првих дана сви запазили је да је највећи број активиста и демонстраната из централне Србије ту дошао из Рашке и Куршумлије, тик са оне стране административне линије. Како су нам рекли – „Знамо ми, брате, да смо ми следећи на реду. И ми смо Београду далеко као и Митровчани.“

Протест се наставио свакога дана. Водили су га углавном људи из студентског покрета, осмишљавајући креативне акције приликом сваке шетње. Није било страно чути ни покличе „Ко не скаче – тај је Шиптар!“ или слично. Већ после првих пар дана, неко је „одозго“ рекао да се уклоне бубњеви и добоши, јер су превише ратоборни и јер потпаљују атмосферу. Наравно, то је била директива из Београда. Да, тада су, бар у том делу Космета, још увек функционисале институције Републике Србије, а са њима и припадници српских безбедносних структура. Ишао сам кући у Трстеник само на по дан, отприлике, на сваких 10-15 дана, чисто да бих пренео вести са Космета и да би ме породица видела да сам здрав и читав. Кад ниси ожењен, кад немаш супругу и децу о којима нон-стоп мислиш и који те чекају као озебли сунце, када си сам, онда си много покретљивији, лакше се организујеш, спремиш, кренеш па и стигнеш где год да си кренуо, лакше доносиш одлуке, мање размишљаш о стварима које би касније учиниле да те поколеба било који страх. Имати девојку је друго. Имати девојку која ти приличи значи и повести је са собом бар на неколико дана на Космет, као што су многи и чинили. Други су нашли девојке тамо.

Тада се први пут у српским главама еманциповала идеја БРИКС-а. Сећам се да смо о томе прво причали на једном од митровачких студентских протеста, када смо организовали перформанс фудбалске утакмице између земаља БРИКС-а и земаља НАТО-а. Све се то одржавало на платоу испред чувеног „моста мира“ или како су му већ „политички коректне структуре“ наденуле име. Један други, пешачки мост је био једини који је функционисао и туда су Митровчани прелазили с једне на другу страну, у потрази за намирницама које се нису могле наћи у својим срединама. Сви смо се спремали за велики народни протест планиран за 17. март 2008., тачно месец дана од проглашења „независности Косова“ и тачно четири године од Мартовског Погрома 2004. Тога су биле свесне и НАТО структуре па су се и оне спремале за тај дан.

Дошао је и тај 17. март. Било је тмурно и кишно јутро, облачно и магловито, али не толико због временских прилика, већ због сузавца и шок бомби које су пробудиле студенте и упутиле их да крену у правцу дешавања. Упутили смо се ка згради Суда у Косовској Митровици, одакле су и одјекивали пуцњеви. КФОР је упао у зграду Суда покушавајући да сломи прву нашу институцију на северу Космета. „Јуначине“ су похапсиле судије и службенице суда, све до једне ухапшенице су биле жене, малтретирали их онако везане лисицама и убацили их у КФОР-ове „марице“. Народ се окупио око тих возила и није им дозвољавао пролаз. Онда су заљуљали те комбије, преврнули их, отворили и ослободили заточенице, које су се промптно умешале у гомилу и нестале у маси људи и облаку дима сузавца. Једна од њих била је у поодмаклој трудноћи. Надам се да јој је дете преживело.

Одмах је стигла и цистерна за прање улица са бризгаљкама на предњем бранику, локалног комуналног предузећа. Упоредо су стигла и КФОР-ова оклопна возила, Француза, али претежно Украјинаца. Пљуштале су шок-бомбе, а она цистерна је возила уз и низ улицу прскајући воду и гасећи канистере са шок-бомбама, на тај начин их неутралишући. Са обратне стране цистерне, два храбра момка су се држала за бок возила и одатле у пролазу обасипали КФОР-ове оклопњаке молотовљевим коктелима. Хеликоптери су штрикали небом и покушавали да се пробију кроз густе облаке који су се тога дана надвили над градом. Као да је их је и сам Бог спустио тако густе, као тесто, што ближе земљи, да онемогући НАТО-у извиђање и гађање из хеликоптера и надзор целе ситуације из сателита.

Овакав развој догађаја сујета локалне команде најагресивнијег војног савеза није могла да издржи. Наредили су паљбу бојевом муницијом по народу. И то коме?! „Гле чуда“, баш украјинским војницима. Украјинци су се радо одазвали команди НАТО-а и распалили по окупљеном српском народу. За пар секунди, а деловало је и краће, више никога од народа није било пред зградом суда. Све је појео густ дим, помешан из догоревајућих „молотова“ и канистера шок-бомби. Остало је свега нас неколицина, посакриваних иза ћошкова околних зграда. Сви остали су отишли. Таман када се нас пар студената запитало да ли је могуће да смо тако лако одустали и повукли се, појавила се, излазећи из облака дима, маса намргођених Митровчана, носећи у рукама, свако ко је шта код куће имао од оружја: пиштољи, двоцевке, карабини, паповке и калаши... И онда је почео ватрени обрачун. Негде иза и изнад наших глава ваздух је запарао препознатљив звук „цеце“, нашег митраљеза, док је по угловима и заклонима радио украјински снајпериста. Један наш момак, Митровчанин, дрзнуо се да јуриша према згради Суда са пиштољем у руци. После свега неколико корака пао је покошен и смртно рањен. То је био једини наш погинули тога дана. Сви присутни и наоружани Митровчани одмах решише да казне починиоца и сасредише ватру ка прозору одакле је радио украјински снајпер. И платио је главом. То је био једини њихов погинули тога дана. Рањених са обе стране било је небројано много.

Команда КФОР-а решила је да је тада било доста и наредише свом људству и техници моментално повлачење ка јужној Косовској Митровици алтернативном рутом, поред студентских домова. Тамо су их с бока дочекали молотовљеви коктели нас, студентских активиста и омладинаца Митровчана. КФОР-овци су се успаничили и почели насумично да пуцају, што бојевом муницијом, што сузавцем и шок бомбама, створивши густ облак дима у коме ни сами нису знали куда се крећу. Притом су у бежанији оборили један семафор и оштетили пар стубова уличне расвете и нестали у диму на мосту, бежећи у сигурност албанског окружења.

И онда, одједном, као да је Бог хтео да каже да је опасност прошла – разведрило се и грануло је сунце. Ветар је одувао дим и сузавац, брзо окопнео асфалт и тротоаре и бљеснуо је прелеп дан. Чула су се звона са нове цркве Св. Димитрија у северној Митровици и сви се, као један упутисмо ка богомољи да се Господу захвалимо за победу коју нам је подарио. Сви који су учествовали у овој цивилној бици окуписмо се крај цркве да се помолимо и благодаримо Богу. Један пријатељ ми тад рече: „Видиш, сад је безбедно. Неће се враћати. У Митровици то одмах знаш по ваздуху. Кад је опасност – тежак је ваздух и тешко се дише. Сад, сад је већ леп дан.“

Молитва се завршила позивом присутнима да се хитно јаве у болницу у северној Косовској Митровици добровољни даваоци крви свих група, јер су све потребне – много је било рањених тога дана. И сви смо се одазвали. Врло брзо, сакупљено је довољно крви за устрељене саборце и суграђане.

Такву солидарност и јединство, изазвану непосредном опасношћу по целокупан српски живаљ тог малог и храброг града, нисам никада срео у животу. И питање да ли се икада поново такво јединство створило у том граду. Могао је да га поремети само Београд. Али тада, у том тренутку, окружењу и опасности, у моменту када смо сви угрожени и када смо сами себи препуштени, тада су чуда могућа. Комфор удобног и лагодног живота, негде далеко, са друге стране административне линије то не разуме. Разумело се, можда, само `99 године, када се цела нација кувала у истом лонцу и када смо били свесни да можемо да се одупремо и да опстанемо само уједињени, солидарни, јединствени, несебични, пожртвовани и храбри... па ко год да је на власти. Јер нација је старија од политичара.

КФОР-овци после тог пораза дуго нису ништа злонамерно покушавали на северу КосМета. Од сутрадан па још дуго после тога, градом су се шетале пријатељски настројени, насмејани и поштовани војници из земаља које нису признале „независност“ КосМета. Они су једини били добродошли, кад већ нема наше војске. И тога су били свесни. Шетали су по граду и поздрављали Митровчане, знајући да им длака с главе фалити неће. Тако је и остало бар неко време...

Упркос свом нашем активизму у Косовској Митровици, јако мало информација о стварном животу наших људи на КосМету стизало је у Београд. Ја сам користио буквално сваку могућу прилику да, бар до Косовске Митровице, доведем на дан или два понеког пријатеља, колегу или рођака, да се лично увери у живот Срба у јужној покрајини и да им пружи било какву, макар и моралну подршку. Водио сам их по Митровици, Звечану, пењао их на Звечанску тврђаву, одакле пуца поглед на цело Косово, водио их да разговарају са народом... и имало је ефекта... бар на том индивидуалном нивоу. Само је требало да прихвате да пођу на КосМет и врло брзо су радикално мењали ставове и поглед, не само на ситуацију, већ и на наш народ са КосМета, о коме су се лансирале свакојаке негативне регионалистичке стереотипне гласине.

Сви које сам доводио увиђали су да је реч о нашем напаћеном народу који из дана у дан страда и коме се мора изаћи у сусрет и помоћи, и индивидуално и колективно. Довољно је било да пођу, и поглед на цело Косовско питање би им се променио. Драго ми је да у тој активности нисам био сам, већ да је било доста студената из централне Србије који су чинили исто што и ја... На крају крајева, то је пре једног века чинио и конзул и песник Милан Ракић, то је чинио и чувени дипломата и позоришни геније Бранислав Нушић и други. Ширили су свест нас са севера Србије о животу нашег народа јужно од Копаоника. Већ сам обишао две велике српске светиње – манастир Бањску, одакле је, по предању, Бановић Страхиња, као и јужнији манастир Соколицу са чудотворним кипом Богородице. Тим тереном сам често и планинарио и научио сам га добро. Чувао га је вазда љубазни грчки КФОР, који је био на великој помоћи монасима и монахињама у првом, односно другом манастиру.

Међутим, од студената из Косовске Митровице који потичу јужно од Ибра добио сам уверавања да је живот у остатку КосМета неупоредиво тежи. Тада је важило уврежено мишљење, да ма шта да се догоди или испреговара, север КосМета на челу са нашим бастионом Косовском Митровицом ће припасти Србији. То је неким лудим колективним уверењем било „гарантовано“. И то уверење тада није било неоправдано. Свуда су ницали плакати, графити, билборди, транспаренти, банери са патриотским порукама оптимизма, истрајности и вере у победу у нашој започетој борби. Али ја сам хтео да одем даље на југ. Пошто тих дана није било нарочито упутно да се јужно од Ибра без преке потребе путује аутом са таблицама које нису косовске, да би се избегле непотребне непријатности, препоручено ми је да се определим за јавни превоз. И указала ми се савршена прилика – ходочашће у Метохију за Велики Петак и Васкрс организованом туром која креће из Београда. И сам сам до тада био духовно узрео да се определим за такав пут и прихватио сам.

Кренуо је из Београда пун аутобус ходочасника баш на Велики Петак ноћу. Међу ходочасницима је било људи различитих професија, узраста (од деце са родитељима до стараца), различитих политичких опција (али свих патриотских), али и различитих религијских погледа. Половину путника чинили су људи који су кренули да потраже себе у духовном смислу, да завире у своју душу, да упознају највеће српске светиње и да се увере у живот Срба у најјужнијем делу наше државе. Другу половину су чинили безгрешници који су првој половини спочитавали недовољно познавање вере, у неком вазда гордом, фарисејском ставу, али овде неће бити речи о томе.

Обишли смо разарани чудотворни манастир Св. Козме и Дамјана – Зочиште, крај Ораховца, чија је обнова још трајала. Разорен је 1999., а после Погрома 2004. је почела његова обнова. Чувала га је нека дечурлија из швајцарског КФОР-а. Богохулно и безбрижно су се шетали око манастирске порте само у гаћама, чизмама, березкама и са пушкама на леђима. Монаси су на такво понашање навикли. Игуман манастира је тада био син госпође која је водила целу ходочасничку туру. Он нам је и испричао о многим чудима и исцељењима којима су мештани сведочили, чак и то да се у њему, попут у Соколици, долазе да моле и Албанци из разних крајева. Толика је то светиња.

Даље смо продужили у Велику Хочу. Чувено винарско место, огромно село које постоји још из времена Немањића. Винарски крај, насеље са пуно цркава и капелом Св. Трифуна, моје Славе, заштитника винара и виноградара. Добило је име по Светим Очевима. Прича се да је пре Косовске битке, с крова на кров, мачка могла да пређе пут од Велике Хоче до Призрена, без силажења на земљу – толико је тај крај био густо насељен. Свуда ће вас послужити чувеним метохијским вином које је било чувено у време неке претходне државе и свуда ће вам причати о недаћама са локалним властима и локалним моћницима, који су им запоседали видограде.

После Хоче, дођосмо и до Ораховца. У том граду ми је и срце остало. У кругу од пар стотина метара око православне цркве је насеље у ком су још живели Срби. Тај круг се стално смањивао. Куће су или паљене или заузимане, људи се, под налетима терора полако исељавали. Они који су остали угостили би свакога ко би дошао да их обиђе братским гостопримством, са топлим осмесима на лицима, очију сијајућих од радости зато што се неко са севера и њих сетио. Износили би пред вас своје најбоље вино, црно и густо, толико да бисте могли да га „пијете из марамице“. Износили би пред вас сву ону храну што им је Бог дао, што су имали и узгајали сопствене, као и понека ситница која се могла наћи у јединој продавници у том зачараном кругу, коју је држао Србин. Избегавали би тешке теме, осим ако их сами не питате. А онда би вам рекли понешто из своје свакодневице.

Причали би да је први локални командант ОВК после рата био из Ораховца и да није хтео да напада Србе, хтео је да са њима живи у миру и опирао се својој команди. А онда је команда и њега ликвидирала и довела неког злотвора, типичног за „војску“ такве провенијенције. Причали су да их је штитио немачки КФОР. Причали су да су се једном, у немачком „леопард“ тенку затекли неки момци, Немци, српског порекла, који су волели што су са својим народом. Једном се десио минобацачки напад на неку српску кућу и граната је пала поред њиховог „леопарда“, на шта је један од чланова посаде, наводно, извадио и окачио малу српску заставицу и распалио из моћног тенковског топа у правцу одакле је долазила ватра и бар тако их је смирио. Ко зна шта је све истина, а шта плод маште уплашених људи без заштите, остављених на цедилу од наше државе.

У Ораховцу је у то време, у српској цркви, службовао свештеник пореклом из Баната, који је, наводно, ту послат по казни и који је, одушевљен духом тих наших људи, по истеку казне, остао ту, не хтевши да се врати. Он нас је све исповедио и спремио за причест у Дечанима. Његове речи биле су пуне вере и оптимизма. Причао је о томе да је то српска земља и да је том народу једина могућа заштита повратак наше војске једног дана. Искрено је веровао да ће Шиптари ослабити, да ће КФОР постати малобројан, а да једног дана НАТО неће ни постојати, или ће бити небитан, да ће тога дана наша војска бити снажна, добро опремљена, многобројна, потпомогнута са Истока и вољна да се бори за свој народ. Свима нам је уливао веру у тај дан о коме је причао и многи од нас су пожелели да се не враћају, већ да остану са тим нашим људима у Ораховцу.

Увече смо већ стигли у Високе Дечане, на Васкршње бдење. Тако величанствен манастир нисам видео, бљештећи бео у мермеру и својој колосалној величини. Нисмо били једини ходочасници тада у манастиру, а речено нам је да су дошли и неки политичари из Београда. Типично, рекоше, дођу о црквеним празницима да скупе по неки јефтин поен. Нисмо се на њих обазирали јер смо ту дошли због поноћне Васкршње службе и причести.

Појање тих монаха никада нећу заборавити. Пред нама је из тмине, кандилом обасјана, израњала огромна фреска Христа са мачем. Једина за коју сам до тада чуо и једина таква коју ћу икада видети. Погледа строгог, држећи мач у десној руци и проверавајући му оштрину прстима леве руке. Гледао сам сатима у ту фреску и сећао се речи пароха Ораховачког, знајући да су истините и да се то што је тада рекао мора једнога дана и обистинити у свом пуном сјају.

Монаси запалише свеће, прво једну, а онда се они ближи олтару окренуше назад ка онима даљима те пренеше пламен и на њихове свеће и тако ширећи светлост по ноћној црквеној тами, проширише и до нас. Стајали смо у том чудесном магновењу које је трајало сатима, све док ме једном за руку није благо повукао један монах и тада видех да ми је свећа скоро догорела, да сам на коленима, длановима се ослонивши на под цркве и да сам уснуо.

После причести изађосмо напоље. Био је још мрак, али светлог хоризонта. Шетали смо по порти манастира. Зауставише ме двојица момака из „Образа“, које сам из виђења знао са више ранијих патриотских протеста упитавши ме нешто. Утом, отворише се врата конака поред нас и низ степенице пред нас сиђе главом и брадом Борис Тадић. Испрва збуњен чињеницом да смо стајали тик поред врата и блокирали му пут којим се намерио да прође, брзо се снашао у свом маниру извештачене непосредности са народом, те пружи одмах руку оним момцима из „Образа“ и рече гласно: „Борис!“. Момци прихватише и представише се, а онда један од њих прихвати наметнуту игру непосредности и сагну се ка председниковом увету и рече: „Борисе, јел можемо ми с тобом до Краљева?“ То га је већ довољно збунило, те је одустао од даље непосредности и препустио се вођству својих кршних пратилаца.

Ујутру смо наставили у Пећку Патријаршију крај Бистрице, коју је чувао италијански КФОР. Тек што су били отпочели обнову фасаде и по кубетима цркава Патријаршије назирали су се обриси бордо боје, каква краси данашњи изглед. Искористили смо цело преподне разгледајући велелепне цркве унутар манастира и предивну порту са исканалисаним потоцима и необновљеним рушевинама некадашњих зидина. Освежавао нас је ветрић који је са Проклетија (или Тројанских Планина) дувао низ Бистрицу. Гледали смо у те моћне планинске врхове као у крај света, верујући у то да је са друге стране сам Толкинов Мордор.

Неке од оних „фарисејки“ из нашег аутобуса напоменуше да је у манастиру као монахиња прва Тадићева супруга, да одбија да разговара са ходочасницима, али да она, наводно, зна све тајне о њему и његовом животу, због којих се, наводно, и замонашила. Нисмо је видели, а и да јесмо, не бисмо је узнемиравали. Свако има свој пут.

Тако и ми кренусмо назад кроз Метохију. Бреговита шикара од одавно искрчених шума од стране дрвокрадица, тек понегде понека табла на месту смрти терориста из ОВК, које су у тим бесрбним просторима славили као хероје. Заузете српске куће и села стварно су изгледали као Толкинова Средња Земља, запоседнута од Орка, претворена у блатиште и крчевину, измењеног описа, од стране нечега што је више него нека друга „цивилизација“. На сваком кораку ауто-перионице, понека продавница, а код богатијих предузетника можда буде понека механа, бензинска пумпа или чак и неки с неукусом сређени мотел. Готово нигде тих „косовских“ застава, али готово свуда заставе Албаније. Ишчупасмо се из Метохије и уђосмо у северну Косовску Митровицу где су нам повешане тробојке биле прави мелем за очи. Ето, дођосмо до тог нашег бедема. Одавде нам нема назад, иначе, следећа граница биће на Морави!

Било је прелепо Ђурђевданско јутро 2008. и један од пријатеља из студентског дома у Косовској Митровици нас је позвао да идемо код њега на Славу у Зубин Поток. Прихватисмо. Зубин Поток још нисам видео, а ето прилике да посетимо и Газиводе.

„Хоћемо ли новим путем, преко брда?“, упита један од чланова екипе.

„Разуме се, нећемо кроз Шиптарију, не треба нам то.“, прихватише остали. И упутисмо се уским новим асфалтом кроз северни, српски део Косова до Зубиног Потока. Прво смо отишли до Газивода, чије су обале тада још увек биле у српским тробојкама, али је до уставе било накупљено читаво поље плутајућих пластичних флаша које нико није чистио. Изгледа да нам је еколошка култура пуна заједничких особина. Једино то ружило је прелепи језерски пејзаж.

После Газивода, вратисмо се у Зубин Поток. У пролазу поред основне школе упаде нам у очи дечја врева, окупљена у школском дворишту. Чинило се, небројано много српске деце.

„Видиш? Као некада код нас, кад смо били клинци...“, примети М. Све нас је хватала носталгија за тим давним временима када су школска дворишта и код нас у централној Србији била препуна деце. Срби из Зубиног Потока су пре нас осталих схватили да се против туђинске демографске офанзиве може борити само демографским мерама.

Слава као свака слава у Србији, само што је домаћинима и осталим гостима било нескривено драго што их посећују студентски добровољци са Севера. Студентски покрет у Косовској Митровици било је једно морално чисто и ничиме укаљано окупљање идеалиста и сви су према њима исказивали поштовање. Није ту, у Студентском покрету било ни дневне, нити страначке политике, већ само борба за Правду, своју државу и свој народ. А, као на свакој Слави у Срба, после пар пића, покрену се и политичка питања. Сви су хтели да чују утиске нас придошлица, наша запажања и примедбе. Занимало их је како доживљавамо шиптарски експанзионизам на терену, на основу онога што смо видели и чему сами можемо посведочити.

Закључих да, колико сам до тада истраживао историју Космета, као и колико сам пратио друштвене покрете и међунационална трвења, може се издвојити четири јасне фазе Шиптарског етничког ширења на околне територије (укључујући и КиМ):

1. Спорадично насељавање по једне до две породице у околна места са већинским становништвом друге националности

2. Демографска офанзива експлозијом наталитета и миграционим довођењем нових и нових албанских породица из Албаније, повећање њихове бројности и масовни откуп имања домаћег становништва

3. Рат – односно први оружани сукоб који туда протутњи, било да је директно или индиректно последица иредентизма и експанзионизма албанске нације, користи се од стране милитаризованих албанских структура за најбруталнији прогон и злочине против домицилног становништва. У овој фази се успоставља апсолутна албанска већина у датој средини.

4. Последња фаза је Брисање – уклањање свих трагова да је на тим просторима икада постојао неки други народ – затирање културних споменика, цркава, манастира, уништавање гробаља и сл. Метохија је већ тада дебело загазила у четврту фазу, која је наступила одмах после 1999., а добила пуни замах у Мартовском Погрому 2004. године.

Један, прилично припит, али и видно разочарани гост на тој Слави нам даде до знања да се много не уздамо у неке радикалне промене ситуације на КиМ, не само док је ондашња гарнитура на власти у Београду, него докле год постоје српски елементи на самом КиМ који су „огрезли у привредном или организованом криминалу“, који перу новац, шверцују наркотике на север и који сарађују са истим таквим шиптарским елементима, који су чинили готово читав естаблишмент новонастале квазидржаве. Расправа се расплину у различитим смеровима – од тога да криминал не познаје ни нације, ни границе, преко тога да ти исти људи обезбеђују народу добра која су им ускраћена, до тога да је такво стање чињенично, али да сада није време да се то мења. Нама, идеалистима, то је било несхватљиво и несварљиво. Како ико може очекивати било какав, било друштвени, било национални напредак, уколико дозвољава таквим елементима да цветају и представљају друштвени крем? Повукосмо се са расправе од славског стола са млађом екипом да слушамо музику и посветимо се ведријим темама. Тако и дочекасмо зору.

У зору, остатак моје екипе је, неким чудом, славећи „други дан Св. Ђорђа“, наставио да пије са младим домаћином. Мени се кретало назад за Косовску Митровицу и једва убедих остале да не осванемо славећи Св. Марка следећег дана. Укрцасмо се у „ладу“ и кренусмо.

„Којим путем да идем?“, упитах, непознајући довољно те путне правце.

„Магистралом, крај Ибра! Ко га шиша, ништа неће да буде, верујте, нико неће да нас дира!“, дрекнуше припити са задњег седишта. После краћег натезања, кренусмо правцем јужне Митровице. У колима су се певале српске песме, било је добро расположење, али је убрзо спласнуло, негде надомак Кошутова. Ту нас заустави патрола косовске полиције. Песма умукну, полицајац прегледа таблице, узе ми документа и упути се ка свом возилу.

„Леле, мени ово не мирише на добро! Цела кола смрде на алкохол, а њих то не занима. Нисмо требали овуда да идемо!“, признаде А. Ови са задњег седишта врло брзо су се отрезнили. Полицајац се врати ка нама и узе документа и осталим путницима. Затим нареди претрес пртљага, где је имао шта да види, нареди нам на лошем српском да седнемо у наш ауто и да чекамо. Напетост међу нама је расла, помешана са страхом и жељом да се што пре ишчупамо из новонастале ситуације.

„Баки, видиш да су спустили мотороле, обојица причају на мобилни! Ово ми се не свиђа нимало, заборави на документа, извадићемо нова, пали ауто и вози у први пољски пут, ту „ниви“ не могу ништа, снаћи ћемо се до Зубиног Потока преко колских путева, а онда преко севера за Звечан!“, испали Д. са сувозачког седишта. Ја сам му одговорио да буде миран и да ће све да буде у реду. Уствари, зној ми је цурио са дланова низ волан од нервозе.

Убрзо се крај патроле створио један луксузни цивилни ауто и из њега је изашла мршава и висока прилика у светлољубичастој кошуљи, црним панталонама „на линију“ и шпицастим лакованим ципелама. „Пази ову УЧК-у!“, узвикну Д., сигуран у то да им је то био командир или неко још вишег ранга. Пришао је нашем возилу. Био је испијеног лица, рошавих образа, са густим и неуредним обрвама, упалих и тамних очних јабучица, толико да му се очи нису могле јасно видети ни у по бела дана. Био је намргођен, али када је пришао возилу, усне му се развукоше у кисео, псеудољубазни осмех. Тражио је да изађем из аута и одем до свог гепека. Боље је причао српски од својих претходника. Изашао сам и ја и Д. и стали смо крај отвореног гепека.

„Видиш, ви овде имате недозвољене ствари... компас, дурбин, топографске карте, српске заставе, мајице са српским заставама, а ево, и беретка.“

„Јесу ли те ствари противзаконите? Које су противзаконите и по ком закону?“, бејах довољно дрзак да му то испалим. Он скупи обрве, нестаде осмеха, те настави: „Нису противзаконите, али... али пуно тога говоре... изузев застава стране државе, то је против прописа.“

„Па свуда око нас су заставе стране државе!“, одговорих ко из топа иронично.

„Које? Где су?“, упита ме машући испруженим дланом.

„Свуда висе заставе Албаније.“, бејах ја упоран. Он се тад већ отворено намргоди и продужи: „То је друго, момче. То је друго. Седите у кола и чекајте. Видећемо шта ћемо са вама.“

Послушасмо га. Екипа са задњег седишта се усплахири, Д. покушава да их смири. Она УЧК-а добаци полицајцима нешто на шиптарском и један дотрчи до наших кола, отвори возачка врата и ишчупа из бравице и са собом понесе кључеве мог аута. Командир извади мобилни телефон и поче с неким да на албанском разговара, повремено бацајући поглед ка нама.

Д. настави полушаптачки: „Слушај ме пажљиво сад! Слушајте ме сви! Прво, требао си да упалиш ауто и да пробаш да бежиш, како сам ти и рекао. Сад једино имамо шансу да излетимо из аута и сви у брдо, сваки на своју страну, да их расплинемо и заварамо траг, а да се нађемо у Зубином Потоку. Слушајте ме, радимо то одмах! Нећу да трулимо у приштинском казамату!“

Таман сам хтео да прихватим предлог Д. па шта нам Бог да, неко од нас би се извукао, дошао до северне Митровице и испричао нашима шта се десило, кад утом случајно, држећи се грчевито знојавим рукама за волан, не погледах у леви ретровизор. У њему се појавило возило беле боје, теренац. Како се примицао, видех да је бели војни УАЗ, руски теренац. У тренутку схватих да су то Руси из УНМИК-а, излетох из кола и стадох пред њих са обе испружене руке. Дођох до возачког стакла, које униформисани возач отвори и на јако лошем руском језику покушах да му објасним нашу ситуацију.

Руски сувозач са чиновима које нисам могао да распознам изађе из возила, приђе нашем возилу, размени пар речи са мојим сапутницима, затим нешто рече свом возачу, који дохвати радио станицу и пренесе у штаб то што је имао. Руски командир ми даде знак да седнем у ауто и продужи до оне тројице шиптарских полицајаца, објашњавајући се, потпомогнут прилично неугодном гестикулацијом. То је трајало неколико минута, а затим се саже и пружи руку ка полицајцу унитар шиптарског полицијског возила, узе нешто и окрете се без поздрава и крену ка нама. Даде ми у шаку наше личне карте и кључ од кола и објасни Д. (који је боље знао руски) да пратимо њихово бело УНМИК-ово возило у стопу.

То смо и учинили. Руски УАЗ возио је испред нас, а шиптарска полиција за нама. И тако нас допратише до северне Митровице. Пре моста, шиптарска полиција стаде, а УАЗ нас одведе све до студентског дома. Ту се поздрависмо и братски захвалисмо и продужисмо у собе, свако са својом главобољом и захвалношћу Богу и Русима. Понеко од нас доби и шамар од колегиница које сатима нису знале шта се са нама десило. И на томе се та наша глупост и непромишљеност завршила. Идући пут, мало више памети у главу!

Приближио се и главни празник на Космету – Видовдан. Те 2008. било је много лакше посетити Газиместан него од тренутка када је обезбеђење тог места за тај празник преузела косовска полиција. Кренули смо организованом туром, минибусом, прво на литургију у Грачаницу. Ту је већ била и шира екипа, придошлих из Београда. За око су ми запали момак и девојка из Земуна, Д. и Т.. Јутро бејаше прохладно па се она огрнула српском заставом и тако путовала. Успут смо се пуно изразговарали и спријатељили. И дан-данас сам у контакту са њима, диван су пар са четворо деце. И дан-данас имају ставове које су сковали, попут мене, током тих косовских дана.

У Грачаници је, тог лепог Видовдана, литургија била величанствена. Било је и доста говорника који су храбрили народ да остане (нешто што су они чули безброј пута). Несвакидашње је када се нађете на тај дан у највећој српској енклави на Космету. Заправо, то је као грозд на мапи, групица српских енклава у централном Космету, које ћутке, без северњачке гордости, одолевају шиптарском терору и данас. Све што они из месеца у месец преживљавају је, као и у другим косметским енклавама, несрећа која се може пронаћи у пола ступца на десетој или једанаестој страни било којих београдских новина. Проблем у углу видног поља, да не кажемо баш „Туђ Проблем“, као Даглас Адамс. Докле год нам ти проблеми буду „туђи“, дотле ће се и граница померати ка северу, ка Београду, који се и највише отуђио од остатка нације.

Настависмо назад ка Газиместану. Споменик у облику пирга тог дана чувала је словачка војска и није дозвољавала шиптарској полицији ни да примирише близу. Са осмехом су ка споменику испратили сваку придошлицу и поклоника који је дошао. Попесмо се на врх пирга, док је у подножју грувала блех музика: „Српска се труба с Косова чује, Србина сваког да обрадује...“ Савременијих Видовдана се такве сцене тешко могу замислити, поготову људи са мајицама српске националне тематике и са српским заставама. Али, тада су то омогућавала верна браћа Словаци. На врху пирга су имали митраљески положај који је командовао позлаћеним пољима на која је поглед пуцао, све до Проклетија на југ и до Копаоника на север, видео се готово цео Космет. Велелепни призор који пред очима излиста слике свих великана који су свој живот српском Космету посветили, од Кнеза Лазара, преко Милана Ракића, Танкосића, војводе Вука, до недавних јунака са не тако далеких Кошара и Паштрика.

Те вечери, у Косовској Митровици организована је Бајк Рок мисија, мото скуп са огромним концертом највиђенијих српских рокера, готово на поклон истрајним студентима чији протест још није јењавао. Али је током наредних месеци постепено спласнуо. Остао сам у Протесту у Косовској Митровици још наредна четири месеца, тачније до октобра 2008. До тада је у мени сазрело схватање да се Космет прво у Београду мора одбранити. Вратио сам се у Београд поткрај године да приведем крају своје основне студије међународних односа. Своје утиске преносио сам свима са којима сам разговарао. И наилазио на најразличитије реакције – од подршке и дивљења за „племенит“ подухват, до подсмеха и неразумевања. И дан-данас, када ми било ко каже да је Космет изгубљен, одговорим: „Прихватићу да је Космет изгубљен само ако ти прихватиш да је Београд изгубљен!“ А ни то не може бити довека, нити трајно.

Уколико би, као и пре више од једног века, интелектуална елита ове земље покренула становништво да, за почетак, само обиђе Космет, своје тамошње сународнике, као и културне споменике уграђене у идентитет овог народа, верујем да би се и свест већине о Космету и косметским Србима изменила, али и да би се јавила свест о постојању психолошке операције која би нас све требала да наведе на то да се Космета и нашег тамошњег народа одрекнемо. Свест о наведеним стварима била би први корак у очувању српског Косова и Метохије, као и српског народа на тим просторима.

Под утисцима свега што сам током тих осам месеци видео и доживео, тих дана написао сам и своју прву родољубиву песму, коју и овде преносим. То је једини закључак мог личног доживљаја наведених збивања и покрета од пре петнаест година:

Видовдан

Пресвета ми земљо,

Међ` стаменим горам`

Са оружјем, једном,

Ја ти доћи морам.

Поклонит` се требам,

Утројити прсте,

Узљубити опет

Хвостанске ти крсте.

Унедрићу твоје

Божуре црвене.

Без цвета ми твога

Душа српска вене.

Опет ти је туђин

Над хумкама стао

И из братских груди

Жива срца крао.

Поново те свеза

И од деце оте,

Пред очима света,

Без сузе срамоте.

За живе ти, мајко,

Ја упалих свећу,

Од сада те никад

Оставити нећу.

Слободит` се опет

Мученице мниш,

Док синове своје,

Јунаке ти ждиш.

Добра моја земљо,

Плаче твоје чујем.

Ускоро ти стижем,

Чим оружје скујем.

Оставићу стиду

Заблудних уснутке,

Надајући твоје

Славне нам сванутке.

Отаца нам старих,

Пољима што леже

Завет нам је свети

Оставио Кнеже.

Да поново дођем,

С мачем са планина

И пољубим скуте

Плодних ти долина.

А туђин ће опет

Осетити муку

Што изазва гордо

Гнева наших руку.

Милан М. Бабић, 11.01.2023.