Новости России, Сербии, новости со всего мира

Бањалучка серија „Кости“ , уиграног тандема Хајдуковић – Пејаковић, хвата солидан залет у изобличавању корумпираности српског енитета БИХ, постављајући у средиште православног свештеника (у тумачењу сценаристе) , као симбол моралне вертикале (не)моћне да око себе окупи протагонисте и призове их на покајање. Но, нажалост, како прича одмиче, сценарио све више рачуна на случајности, које драстично сужавају контекст и тако чине сагледавање узрока зла немогућим.

На самом дну те “лествице ужаса“ је Коста, избеглица из Крајине, који игром случаја упада у мрежу локалних политичких размирица, па он, жртва ратног безумља, постане одговоран и за убиства у јавности доживљена као политичка, а на врху - Енглез Грин, у прилично персифлираном (благо речено) тумачењу Мићановића, који је сведен сам на себе и одсечен од хипотетички надређених. Провиривање тих надређених, ширење контекста, би нам можда и наговестило страву колонијалне стварности и тако бисмо у свим тим посрнућима пронашли нешто што нас се стварно тиче, мимо наслађивања морбидном мелодрамом.  

Не, „Кости“ иду по дубини, одозго – надоле, приказујући чак и случајне купце на киоску тек као суморна џангризала, одакле ништа боље ни не заслужују од онакве управе, a сам српски ентитет тек као рушевину на месту где је некад било неко боље друштво.

Главни лик, поред јефтиног „упаривања“ с ликом истог имена, министром полиције, мора да истрпи и прежвакану фетишизацију „кифле и јогурта“ , својеврсних симбола синдикалне беде из времена кад је Пејаковић био млад, а које једе из епизоде у епизоду. Бизаран избор имена, тобоже сугестиван, допуњен је и „Драганом Џајићем“ , наследиком министра Косте, али и „Мирком Ковачем“ , злим сином тајкуна-Крајишника.

Иконографски и садржајем „позерска“ и замрачена према захтевима београдских центара за препакивање “регионалне стварности“ , а са свих страна затворена за вредности које су створиле Српску и које би једино и могле да је излече, серија до краја и није могла бити смисленије „заокружена“ (под условом да се желео “хепиенд“ , а јесте) до траљавим идеолошким наметањима. Наравно, као таква, нуди доста простора за лажну самоидентификацију, учитавања и симулацију катарзе.

Једном је отац Ненад Илић рекао да само јака друштва с вишком самопоуздања и континуитета себи смеју да допусте „црноталасовску“ енергију. А зар не би свако, ко би имао да покаже морално посрнуће житеља Њујорка или Лондона, сачувао и неки вредносни вентил, чисто да, због јефтиног промашаја, и посрнуће делује трагичније? Овде, град од једва 200.000 житеља, какав је Бања Лука, силом усађених комплекса, а можда и пред-продукцијског „дреша“  треба да поднесе више нагомилане декаденције, него што би Њујорк поднео. Није, онда, ни чудо што све сами изопаченици почињу случајно да набасавају једни на друге, што колима, што пешке, с фаталним исходима, баш као у (не)делу покојног Паскаљевића, „Буре барута“ и што је веза између тих усуда и друштвене ситуације све лабавија.

Бања Лука, као престоница земље у дуготрајном настајању, и Срби генерално, као нација у сталној борби за голи опстанак, ипак заслужују мање натегнутих преиспитивања намењених моћнима, а више уподобљавања вредностима способним да надживе кризу, и које би се, у свакој поштеној наративној структури, као нека алтернатива, морале поставити наспрам „мрака“ .

У „Костима“, наравно, једино што стоји наспрам „мрака“ је доброта старог муслимана Меше, који се враћа у град и који Кости-„осветнику“ оставља кућу у наследство и сећања Диде, још једног узорка непоколебиве вере у братство и јединство, који је због те вере, био и жртва шовинистичких испада српских формација.

Тако, премда проминентни преобраћеник у Православље, Пејаковић се није много померио од југоносталгичарских импулса из „Лепих села“ , а „божанска интервенција“ с чудесним исцељењем свештеникове супруге-наркоманке (још један невешт покушај интимизације Пејаковића са садржајем) превазилази deus ex machina што га је Младен Ђорђевић спровео над порно-глумцем којем се јавља Богородица у „Порно-банди“ . У свему осталом, Пејаковић изједначава православни морал са (скоро па у најширем смислу) импотенцијом.

Друштво приказано у серији, дакле, неспособно да унутар себе произведе преображаје, вапи за самоукинућем, што политичку знаковност усмерава као интервенцији споља, (југоносталгичарском линијом размишљања) реафирмацији идеје унитарне Босне и укидању српског ентитета. 

После свега, остаје жал и због квалитативног назадовања у односу на први део замишљене  Пејаковић-Хајдуковић трилогије – „Месо“ , где је саосећање с обичним Бањалучанином (скоро потпуно одсутним из „Костију“) давало дашак аутентичности, одакле би се могло и поћи ка нечему што би личило на катарзу.

А даље од „Костију“ је само ћорсокак.