Новости России, Сербии, новости со всего мира

Аналитика свежих новостей, выявление логики происходящих процессов

14.10.2020
Аутор: Олга Разењкова

Феминизам у Европи Жене иду против мушкараца или саме против себе?

Зашто ли неке жене иду из крајности у крајност? Испрва су потпуно занемаривале своју личности и лишавале се елементарног достојанства, да би одједном испољиле страховиту агресију према мушкарцима под паролом „и ми бркове за трку имамо!“? Све ће од себе отерати таквим понашањем, искрена да будем.

„Допада ми се да угађам свом момку и да на себе преузимам већину кућних послова“ – поверих се своме другару Каталонцу (37 година, ситуиран, неожењен). На ту изјаву је само разрогачио очи, упињући се на столици од неверице: „ Да л’ си ти озбиљна? Ала си ти чудна нека жена! Овде се женске боре да се обавезе поделе на равне части!“

За својих 27 година сам стигла да поживим у четири државе, од Русије до Аргентине. У свакој од њих сам живела довољно дуго да оценим своја првобитна ментална подешавања, стекнем нове навике, успоставим нове неуронске везе и креирам своје „ја“ без утицаја икаквих друштвених фактора.

Живећи у западном свету ниси баш срећан кад приметиш да се односи измежу мушкараца и жена жестоко разликују од реалија Азије и Источне Европе. Феминизам вришти са свих страна. Жене се чак боје да неким гестом случајно не одају беспомоћност, изузетно се поносећи својим вештинама у стилу „могу ја то сама“.

Моја другарица је увелико превалила тридесету. Пореклом је из Латинске Америке, али већи део свог живота живи у Шпанији. Ради у бутику одеће и луди од посла, али су њени скромни приходи више-мање довољни за основне животне намирнице и пар путовања годишње. Машта о својој кућици са окућницом на периферији града. Приметивши једном како су јој очи засијале на неку фазенду, реших сам да је осоколим: „Ма, наћи ћеш ти једном мушкарца који че моћи да ти купи такву кућицу“, рекох јој ја са осмехом на лицу. Никада је нисам видела толико увређену. „Ја сама желим да за то зарадим! Желим да живим са тим сазнањем, да сам све сама постигла!“ Није ми потребна ничија помоћ!

Чини ми се да нема ничег лепшег за било коју или било кога од нас, од проналажења свог места под сунцем, где ћеш моћи да се покажеш у пуном сјају. „Женски принцип је толико изражен у некима од нас, да жена осећа истинско задовољство бринући се о људима који је окружују, старима, младима, мужу, другарицама. У некима од нас чуче особине које су више својствене мушкарцима, и тим женама је лакше да се остваре као успешни пословни људи, пре него ли као особе привржене породици. Одакле толика количина мржње и озлојеђеност при помену „мушке помоћи“? Зашто ли неке жене иду из крајности у крајност? Испрва су потпуно занемаривале своју личности и лишавале се елементарног достојанства (врло вероватно да је су такви ставови владали у Европи пре само 100 година), да би одједном испољиле страховиту агресију према мушкарцима под паролом „и ми бркове за трку имамо!“? Само ће све од себе отерати таквим понашањем, искрена да будем.

Жене немају више енергије на породицу, мушкарци црпе енергију из веза за једну ноћ, кучића и бриге о мајкама у пензији. Мајке у пензији се упињу до последњег атома своје снаге да се и у старости остваре као дадиље своје деце, која су исто зрела за пензију, а својих потомака још немају. Је л’ то мора тако? Не, не мора. Али није ствар у томе, шта ко мора. Деце има и у Европи. И та деца имају веома изражене психичке проблеме. Свако пето дете у Шпанији, према статистици, болује од неке психичке болести. Ситуација се драстично погоршала за последњих 20 година, од како је постало нормално да се оба родитеља посвете каријери. Сви искусни васпитачи и учитељи су скренули пажњу на промене у понашању деце и омладине. Али друштво затвара очи на срж проблема. Институција породице полако нестаје услед све модернијих ставова, тобоже на корист економије, али одговорност, ипак, лежи у нашим рукама. Бесмислено је позивати жене да поломе своје штикле, скину шминку и напумпају мишиће, као што је једнако бесмислено тврдити да се њена срећа састоји само у ширењу лепоте и бризи о другима. Хајде да погледамо истини у очи и да покушамо да осетимо, свака, своју исконску природу, да откријемо, шта чини мог дечка-мужа истински срећним? Шта је потребно мојој деци? Какве вештине ја поседујем? Да ли је моја женска природа, заиста, предодређена за мајчинство? Ове границе су се у Европи толико помериле да више није битно ни ког си пола, ни ког је пола твој партнер, али да ли је друштво постало стабилније, а породице јаче? Или све више и више мушкараца тражи утеху и спас у наркотицима и компјутерским игрицама? А жене? Да, све увече трљају тоне шминке са уморних и отеклих очију дајући сину да се поигра на таблету, наравно, уз осмех.

Према мом мишљењу, узрок пољуљаних женских права не лежи у мушкарцима, већ у упорном одбијању да прихвате своју женску природу. Ко у 21. веку може да понизи жену која дубоко поштује себе и живи у складу са својом природом, негује своје таленте и воли своју породицу? Феминисткиње се бусају у груди да се жена понижава, на пример, тиме што је принуђена да трпи болове и прикрива своја осећања, као и захтевима да увек мора бити дотерана. Ауторка једног феминистичног чланка тврди да је разлог коришћења шминке тај што су нас у детињству задојилли речима „Како си лепа! (очигледно на уштрб похвала типа, како си паметна, сналажљива итд). Шта је лоше у томе да девојчице буду свесне своје лепоте и родитељске љубави, већ у узрасту када није потребно да се њихова лепота истиче шминком. Девојчица, напротив, стиче самопоуздање, а нормални родитељи никада неће затворити очи на њене склоности, била она и „способна“ или „бистра“. Један фактор не мора да искључује други, зар не? Зар није наше осећање озлојеђености повезано са непоштовањем себе, немогућношћу да се изнађе излаз из тешке породичне или пословне ситуације. Могућности су неограничене у 21. веку, само уколико се не повлачимо пред страховима и комплексима. Зар су у нашим земљама криви мушкарци? Шта је лоше у томе, што многи од њих желе да се осећају да су неопходни и јаки исказујући своје мушке особине, на пример, пружајући нам заштиту? Да ли нам је дозвољено да будемо слабије у породици? Људска грубост је, заправо, одраз, емоционалне неразвијености и комплекса ниже вредности, а брига о другом људском бићу – жеља да се пружи љубав.

У свету ће увек бити разних мушкараца и разних жена. Али ми ћемо се осећати истински срећно само онда, када престанемо да се боримо против имагинарних непријатеља, када престанемо да се вреднујемо према стандардима које нам намеће друшво, и када почнемо да ослушкујемо сами себе. Ма какве да су наше урођене врлине и наше способности, свака од нас има право да одабере свој пут.

одштампај статью
Комментарии
 Оставьте свой комментарий