Текст је написан у време политичке кризе у Каталонији 2017 и објављен на руској верзији овог сајта. И ако се може неком да учини да је текст изгубио на актуелности, пошто кризу посматра из угла психологије, он је актуалан и данас.
Ево већ неколико година живиму Kаталонији и успевам да останем имуна на локални (квази)патриотизам. Неразумем се баш у светску политику, али сам зато одлично упућена у психологију. Признајем, уопште ми није јасно на чему сезаснива незадовољсто и шта је народу,укључујући и политичаре,битно и у ком правцу види своје унапређење.
Једна ствар су државе трећег света где,заиста,постоји друштвена неједнакост,насиљеикриминал. Друга ствар је Kаталонија-једна од најпросперитетнијих регија Шпаније. Локално становништво је добростојеће И заштићено са аспекта друштва. Омладина не ради, наравно,не због лењости: Увек постоји помоћ која је једнака заради стручњака средњег ранга у РФ. Послове који су слабо плаћени увек има ко да обавља из редова досељеника из Источне Европе, „латиноси“,Kинези И Пакистанци. Зашто би се мучили? Kаталонац се од четвртка до недеље вуцара од бара до бара, посећује дегустације вина, иде на концерте, лети се одмара у апартману на обали мора који целе године зврји празан или у породичној кући на планини.
Актуелно заоштравање политичке ситуације ме подсећа на експеримент са мишевима из 1972. године под називом „Васиона25“, где су стерилни, „рајски“ услови довели до деградације врсте. Претпостављам да је природно да човек увек треба да наилази на препреке које мора да „преброди“, а све у сврху развоја. Ипак, индивидуе које су одрасле у тим условима, без обзира на унутрашње апстрактно незадовољство, нису развиле механизам за савладавање хипотетичких потешкоћа.
Сада је сињор Пуџдемон из неког разлога довео ову регију у ћорсокак, представљајући ситуацију тако, као да грађани желе да се домогну независности, али Шпанија, уз свесрдну подршку Европске уније се не да. Шта могу да предузму Kаталонци? Да се разбеже или да....подигну оружани устанак? Kо? Наравно, увек ће се наћи пар стотина представника неких маргиналних група, неки неуспешни клинци, али „за чије бабе здравље“ би добростојеће становништво организовало побуне таквих размера? Да ли би Kаталонци ризиковали живот И благостање ради распада државе И сумњиве будућности? Сумњам.
Експеримент „Васиона25“, то јест „Kаталонија17“, на најбољи могући начин одражава И прошлост И будућност И трендове садашњости.
Волела бих да у сврху закључка истакнем да постоји огромна разлика између промишљене политике И психологије руље. Са тачке гледишта политике, Kаталонија може да претендује на почетак дијалога са централном владом И ревизије услова опорезивања.